10 јануар 2014

Бранко Миљковић | ПРВА ЉУБАВНА ПЕСМА



Жудим ноћ лепу кад се сања
и речи тихе ко без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.

И докле месец ко златно гнездо
у цветном грању блиста
а часи слатко неповратно
клизе ко капље росе с листа.

Изнео бих јој своје срце
и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
ко топло срце нежну другу.

И срце бих јој отворио
да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био
у мраку водоског звездани.

1 коментар:

  1. У Горњем Селу (Призрен) је 1937. године рођен и одрастао Лазар Вучковић, српски песник, свременик Бранка Миљковића.

    Био је новинар и репортер листа „Јединство“ у Приштини. Један је од првих српских послератних песника на Косову и Метохији. Писао је и приче и поетизоване репортаже за лист Јединство. Прве радове објавио је у „Јединству“ и часопису „Стремљења“, „Омладини“, „Младости“, „Сусретима“, Jeta e re, Rilindja.

    Утопио се у Охридском језеру под неразјашњеним околностима заједно са црногорским песником Блажом Шћепановићем, учествујући на Струшким вечерима поезије, лета 1966, када се чамац у коме је био још и Оскар Давичо, преврнуо. Нађени су на дну језера загрљени. Лазар и Блажо нису знали да пливају.

    Септембра 1969. године у родном месту Горњем Селу, откривена је биста и одржани су први песнички Сусрети „Лазар Вучковић“, а од 1970. године часопис „Стремљења“ додељује Награду „Лазар Вучковић“ за најбоље стихове објављене на његовим страницама.
    Биста је 08.01.2014. на "волшебан" начин нестала из села!?!
    Овим коментаром желим да подсетим публику Вашег блога на Лазара Вучковића!
    Свако добро!
    http://pletenijesloves.wordpress.com/2012/12/23/%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%BE-%D0%BD%D0%B0-%D1%88%D0%B0%D1%80-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%98-%D0%BE%D1%86%D0%B0-%D0%BC/

    ОдговориИзбриши

Све што напишете је слика вашег образа!