Снег пада бешумно, полако,
Тонуле ватре у маглини,
Удаљен звон је чудан тако
У неразумљивој тишини.

Две прилике смо занемеле,
Ти си сва засута у бело,
Пахуље се играле и мреле
Над твојим тихим, брижним челом.

Људи у магли лелујали
И нестајали у сна тмини –
А ми смо бесциљно шетали
По снежној вечерњој тишини.