Један заборављени живот између њиве и дечјег змаја,

заборављене руке које се нису среле, Катарина.

У нашем парку има толико птица и туге кад је вече,

да су нам пуна недра цвркута и сањарија.

Да су нам пуне очи, нећемо никоме рећи, је ли,

чега су пуне наше зелене очи, Катарина —

да ли грања или сјаја детињих безначајности,

или дрхтања великог мора које смо слутили горко.

На шта мирише наш живот сада у ова предвечерја

разумна и болна, на шта мирише, Катарина?

Кад кише дођу сетимо се широког, меког дворишта

и траве и бунара и пса и багремова.

Како боли што тек мирише кроз кишу сумрачје собе,

наше књиге, наша музика, наш разговор, Катарина.

Наша музика — руке мирне свака на своме крилу

и наше очи — грање с мокрим птицама зеленим.

Један незадржани живот, један живот који увек пролази

између нас и наше моћи и наше туге, Катарина,

нећемо се никада, и ти знаш, је ли, никада,

вратити себи и нашем парку и нашем пољу и змају.

Само, тешко се подноси понекад кад је облачно

и тмурно вече као иза твојих прозора, Катарина,

тешко се подноси сва та срећа која је закопана

неповратно и потпуно на дно горкога мора.

Заталасало се море и узвитлало нас и понело,

и све то, наравно, и није тако лоше, Катарина,

шапући, ипак, у сну, ма где била, моје име,

као што и ја шапућем твоје: наш зелени живот је прошао.

И засмеј се још једном ко дете, кад ја то више не могу,

учини ти то за мене, молим те, Катарина,

и седи на диван пред ноћ, учини да око тебе

ствари постану као некад спокојне и дубоке.