Снег пада бешумно, полако,
Тонуле ватре у маглини,
Удаљен звон је чудан тако
У неразумљивој тишини.

Две прилике смо занемеле,
Ти си сва засута у бело,
Пахуље се играле и мреле
Над твојим тихим, брижним челом.

Људи у магли лелујали
И нестајали у сна тмини –
А ми смо бесциљно шетали
По снежној вечерњој тишини.

На рубу ливаде девојка, 

Ово море је море,
које сам прешао петнаест пута,
али данас,
то је већ твоје море,
твоје, у мени, у мени,
не море мога окршаја,
не море чекања тебе,
не море које рекох
да је покрет и вечна промена,
већ море,
које сам ја створио.
по лику мом,
да би на тебе личило.
Господе жељни и жељени,
море,
море сам надом одојио, море,
у леји вере, у слатку горчину.

И нико ме више неће отргнути,
из те вере,
осим оне друге вере, у небо,
коме таласи овог неба
подривају стену.

На овом мору, као на облацима,
срели смо се,
на овом мору,
мом огњишту,
ти и ја, сигурни да смо браћа
и људи, два брата, два бића,
као што су два ока твоја,
две руке моје.

Сад схватам:
нисмо дошли задовољни ко траве
што расту да се згазе кроз цвркутаве зоре.

Ми смо звезде
што лудо у мрак се стрмоглаве
и због једног бљеска не жале да изгоре.

Имамо руке
добре
као пијане ласте
да се грлимо плаво и гасимо у лету.

И присутни смо због неба што мора да израсте
у саксијама ока понекоме у свету.

Прејели смо се давно и зубатог и нежног.
Сад свако пружа шапе и нова чуда тражи.
А све је смешно,
и тужно,
и све је неизбежно,
и ове истине добре и ове добре лажи.

Прејели смо се,
кажем, и свако уме да сања,
и свако уме да псује и оре даљине главом.

И једнако је у нама и камења и грања.
И једнако је у нама и прљаво и плаво.

И свесни да смо лепи исто колико и ружни,
стигли смо где се гмиже
и стигли где се лети.
И знамо шта смо дали,
и знамо шта смо дужни,
и шта смо јуче хтели
и сутра шта ћемо хтети.

Горели смо,
ал' нисмо постали пепео сиви
од којег бујају жита и обале у цвету.

Увек смо били живи,
па ипак:
друкчије живи
од свих осталих живих на овом луцкастом свету.

И најзад:
тако је добро што нисмо само траве,
што таласања своја ниједном ветру не дамо,
већ смо звезде што сјајем све небо окрваве
жељне да буду сунце макар тренутак само.

➤ Забележио Вук Караџић

Како и обећало, не да вара,
Јави се сунце јутром, рано,
Косом пругом шафрановом
од завесе до дивана.

Жарким, оно, покри окером
Оближњи луг, куће сеоске,
Моју постељу, јастук овлажен
И крај зида, полицу за књиге.

Сетих се којим поводом
Оста ми јастук овлажен;
Усних да сте на мом спроводу
Ишли кроз шуму, друг за другом.

Ко у групи, ко сам, ко у пару,
Кад неко спомену да је
Шести август по старом,
Преображење Господње.

Светлост та - без пламена
Стиже тог дана с Тавора,
И јесен, јасна, ко знамење,
К себи привуче погледе.

Прошли сте кроз мален, просјачки,
Наг, трепетљив шумарак
У загасито-црвен луг гробљански,
Што се жари ко тек печен медењак.

Умиреним његовим вршцима
Приближило се небо важно,
А оглашавање петлова,
Даљина понављаше истрајно.

У лугу, у лику земљомера,
Смрт је стала сред гробља.
У мртвачко ми лице загледа,
Раку би да ми по мери копа.

Свако је тад могао чути
Глас један спокојан, близак.
То мој беше, прошли, пророчки,
Нетакнут још распадањем.

“Збогом плавети и злато преображенске
Светлости, другог Спаса.
Ублази последњом женском милошћу
Горчину мог задњег часа.

Збогом године безвремене!
Опрости бездане унижења,
Жено, која бацаш изазове!
Ја сам за тебе бојно поље.

Збогом замаху крила испружених,
Полета слободе упорство,
И образу света, у речи пројављеног,
И стварање, и чудотворство!”

• С руског превео Предраг Гвозденовић

Можда не бити значи бити без тебе,

Нечујна ме киша вазда плави,
обрисе света дух ми обавије.
У моме сну биће ти најчистије,
у твом гласу шуми бескрај плави.

Да л те видех у сну ил на јави,
и чега нема зар ни било није?
У мојој смрти биће ти најстварније,
у свему бди поглед ти трептави.

Док певам и тражим да л ишта постоји
изван те речи што ме с тобом споји
када у магли засјаш нехотице?

Постадох стабло на рубу понора,
да слушам вале невидљивог мора
и занет гледам твоје благо лице

Дођи, да покушамо.
Ја знам да ћу опет стајати негде, далеко изван нас,
наслоњена на зид у најудаљенијем куту собе на
четвртом спрату.
Гледаћу великим очима,
са јако уцртаним понорима на свом лицу,
са доста ироније
можда,
и са нешто мало сажаљења:
шта раде ови људи?
Свеједно.
Ја сам најзад разумела да оно
што је у јорговану није нимало важно.
За сањање нису постеље потребне.
Питање је сасвим друкчије постављено:
да ли ћемо затреперити заједно
као оне две жице на Рилкеовој виолини,
из којих гудало мами исти звук.
Али ни он није знао
на каквом смо лудом инструменту струне ми
и ко је мајстор, који нас држи у руци.
Свеједно.
Није ми потребан човек да бих могла себе да лажем.
И сувише волим самоћу, а да бих могла остати сама.
И сувише ми смета галама, а да бих могла остати
сама.
Лутала сам већ довољно.
Лутаћу још довољно на свом путу између два
дрвета
на свом путу од колевке до мртвачког сандука,
од једног лежишта до другог.
Па зашто онда не би дошао ипак ти,
иако знам да не постојиш?
Био би ми као вода.
Ништа не волим као воду,
хладан млаз кроз гркљан,
никад ми није досадила,
никад је довољно није било.
Онај бокал воде што за сваким обедом попијем
сасвим сама
нека ти буде доказ
да би ми био довољан један човек,
само да те нађем.
Ко зна пре колико времена су
немилосрдни богови завидљиво расекли мене на две
половине
и сад тражим ону другу.
Надам се да си то ти, иако знам да не постојиш.
Свеједно.
Ја немам своје тренутке коме да дам
и зато те зовем.
Дани се лако испуњавају сатима и минутима,
у месецу је број дана тачно одређен
и свака година има дванаест избројаних месеци.
Године, месеци, недеље, дани, сати,
хоризонталне и вертикалне линије на тачној табели,
испуњени квадрати са црвеним, црним и плавим
садржајем.
Дођи.
Да покушамо.
Можда се с тобом нећу осећати као увек у туђем
оку,
као тужна, неспокојна авет међу мирним
мртвацима.
Стајаћу.
Гледаћу на жалост и опет и издалека.
Ко зна,
можда смо једно другом течност, која испуњава
врч до врха.
Да ли да те благословим,
да ли да те проклињем, што не постојиш? 

На рубу мора, у шуму ветра,
тамо где су биле
чисте црте твог лица
или мисао само -
тамо где борави, тајна,
сунчана, силна,
сва моја жудња -
тамо ћу убрати
ружу и палму.
Тамо где је камен цвет,
тамо где је тело душа.