Jа поимам добро неминовност зала,
Склоп целог живота, са тугом и бедом,
Ја знам шта је судба свију идеала:
Моје знање видиш на лицу ми бледом.

Али знам и узрок зашто тако бива,
Јер прошао нисам кроз живота хуку
Склопљених очију и скрштених руку;
Кад срце запишти, мисао је крива!

Кад се спусти вече, и врх тамних њива
Беличасте магле облачци се гоне,
И с торњева старих стане да се слива
Звук побожних звона што вечерње звоне;

У час кад завлада мир крај мене широм,
И шума заћути, и занеми врело,
И уморно моје намучено тело
Зажуди за слатким одмором и миром,

Мисао се јави! Као звер ме зграби,
И понесе собом у пределе суза
Гуши ме, а моји напори су слаби
Да се сатре ова похлепна Медуза!

Она господари. Ја сам ко Мазепа,
Привезан на коњу у дубокој ноћи,
Што гледа за Степом где промиче степа,
Без наде, без даха, без воље, без моћи,

Сатрвен и сможден, у очима страва
Разјапљена уста, али грло неми
Сам, једина душа испод неба плава,
Сам на бесној мисли што у пропаст стреми!

...Тако влада она! Њен загрљај ране
Ствара, кости ломи, к'о да су од стакла...
Смрвљеног ме пусти када зора сване
Из црних дубина разјапљеног пакла.

Гледао сам твоје очи
кад беше ти душа млада.
Твоје ме стискаху руке
и пољубац ми даде тада.

(Часовници истим ритмом звоне,
и ноћи крију исте звезде оне.)

И отвори се срце моје,
цвет под небом што пупа,
латице раскалашене
и повесма снова пуна.

(Часовници истим ритмом звоне,
и ноћи крију исте звезде оне.)

Ја кренух својим путем,
не знајући да те љубљах.
Не знам какве су ти очи,
твоја коса, нити твоје руке,
ал' на челу ми још гори
предивни лептир пољупца.

(Часовници истим ритмом звоне,
и ноћи крију исте звезде оне.)

1919.

http://www.poezijasustine.rs/federiko-garsija-lorka

Што је живот човјека спрам куцања сата?
Крхко и ломно савитљива влат.
Одлазе људи, затварају за собом врата,
у самоћи собе остављено, мудро куца сат.

Замире посљедњи уздах на усни од воска.
Склапају се руке, свијећа свјетлуца.
А ура куца, мирно куца и куца,
тишина је у соби као ноћ сеоска.

Звоне чаше. Гозба. Столњаци и вино.
Вичу људи. Радост. Уре иду.
А сат куца, говори на зиду

стару пјесму о протјецању пијеска
што из руке смрти тече, искри се и љеска.

Кад би се могло отпутовати, кад би се могло сјести на коња
и отићи заувијек, или неку стару лађу
преварити да нас одведе из града,
пријатељ би оставио пријатеља, мати би оставила дјецу.
Куће би се распукле од суза оних који остају
планине би зазелениле од пјесме оних који одлазе.

Па не знам с киме бих хтјела ишчекати зору
са онима који плачу, или са онима што пјевају.
Јер који плачу полако ће се утјешити
а који пјевају уморит ће се пјесме.

Ја никад не бих отпутовала ни на коњу ни на лађи
јер су ми и онако већ далеко сви које хтједох задржати близу.
Јер немам од кога да бјежим. И зато јер се плашим повратка.

Али кад би се могло отићи заувијек, и заиста отићи с пјесмом
мислим да бих се растајала дуго од мјеста на којима сам плакала.
И никад не бих заборавила оне који су због мене, бар једном
били мало радосни и праштали ми насмијешени.

Кад пева – звуци се истопе
У пољубу усне занесене,
Кад гледа – небеса се склопе
У божанске очи само њене.

Било да тек гипко закорачи,
Или да ти дражесно говори –
Она увек осећањем зрачи
Тако чедним као зрак кад зори.

• С руског препевао Анђелко Заблаћански

Сањао сам је.
Моју је књигу читала.
Склопи је и,
уз осмех, рече:
Да, ти читаш
моје снове.

Нећемо се наћи. Отишла си. Куда…
Све што смо хтели негде тихо спава,
а дан нас теши и теши нас трава
у којој сунце прави с цвећем чуда.

Нећемо се наћи, а могли смо снити
бар још мало о свему што није
чак ни на мом столу где се лудо пије
у дане ткане од незнаних нити.

Измислили смо прозор, вазу, песме, сузе.
На скромном столу дневно малу јуху,
а сад већ ето и то нам се узе,
па смо к’о птице благе у ваздуху.

Гле, живе птице, живе снови, шуме,
ливаде мале што у око стану…
Звезде што гасну и звезде што плану
и пођу путем у тебе и у ме.

Нећемо се наћи, али нешто иде
поред нас тако нејасно, без тела
и све је само пустош, магла бела,
којој се нигде оазе не виде.

Ја пијем, али, не због расног света…
Ја певам гласно. Грожђе љубим. Горим.
Ја се туго стара неуморно борим,
а дани теку јесени и лета.

Нећемо се наћи, а јасна је она,
она што је хтела са мном да се плоди.
Ње нема више. Ни цвета на води,
који се због мрења сваког јутра роди.

Ње нема више. Ни цвета на води.

Нећемо се наћи, а раскршћа трају
друмови пуни трагова и руку.
Песме нема. Нестаде у муку.
Остао је само бршљан завичају.

Кога да зовем. Никог. Сви се крећу
у свој свет, у круг, ил’ уз стубе
пењу се, ето, само да пољубе
облаке добре на шумном дрвећу.

Све самљи.
Сном ходиш ме туђа.
Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.

Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?
Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.

Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Хоћу да будем човеколик и кад ми изврате кожу
знам зашто
можда баш знам и шта сам
али ћутим.
Широк сам некако
и дозвољавам да се рашире руке
али не дирајте месечару у месечеве моћи.

Ја радо увијам завој око једине наде
и не могу да живим наопачке
и да се клањам мраку
у ком параноике прогоне фантоми
јер нисам тамо неки.
Све ћу о вама одједном заборавити
и побећи у зору кад поспу стражари
знам и то зашто
И знам зашто желим да будем далеко.

од тебе до мене
очи везиље два бола свјетлости
јесен и опасности мудрости болују у мојој глави
од тебе до мене
тихе арије понорница
ти моја оаза
ти крчаг сахарске воде
ти нож у грлу срне
ти лелек дурмиторски
ти јесен моја болесна

од тебе до мене
то не можеш описати нит псовком пребољети
ти враћање без повратка
ти минут на смрт осуђеног времена
ти бдење грудоболника
од тебе до мене
свe што се порећи мора
глад
хлорофил вјечног биља

од тебе до мене
зла ти мисао ко Каину ум дојила
пештерске ти суше ране
злом љетином
црним руном
као муња острошка у чеони вртлог бдиле

од тебе до мене
дамари трава и земље
ти кост и коб срца
ти мирис зелене шуме ти бол у крстима рудара
ти пожар у рафинерији нафте
ти лабуд
и моја лабудска пјесма

од тебе до мене
ожиљци тишине крваре
од тебе до мене
стопе се са сјечивом боре
од тебе до мене
године
године
године