31 август 2012

Милан Ракић: МИСАО



Jа поимам добро неминовност зала,
Склоп целог живота, са тугом и бедом,
Ја знам шта је судба свију идеала:
Моје знање видиш на лицу ми бледом.

Али знам и узрок зашто тако бива,
Јер прошао нисам кроз живота хуку
Склопљених очију и скрштених руку;
Кад срце запишти, мисао је крива!

Кад се спусти вече, и врх тамних њива
Беличасте магле облачци се гоне,
И с торњева старих стане да се слива
Звук побожних звона што вечерње звоне;

У час кад завлада мир крај мене широм,
И шума заћути, и занеми врело,
И уморно моје намучено тело
Зажуди за слатким одмором и миром,

Мисао се јави! Као звер ме зграби,
И понесе собом у пределе суза
Гуши ме, а моји напори су слаби
Да се сатре ова похлепна Медуза!

Она господари. Ја сам ко Мазепа,
Привезан на коњу у дубокој ноћи,
Што гледа за Степом где промиче степа,
Без наде, без даха, без воље, без моћи,

Сатрвен и сможден, у очима страва
Разјапљена уста, али грло неми
Сам, једина душа испод неба плава,
Сам на бесној мисли што у пропаст стреми!

...Тако влада она! Њен загрљај ране
Ствара, кости ломи, к'о да су од стакла...
Смрвљеног ме пусти када зора сване
Из црних дубина разјапљеног пакла.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!