уторак, 28. август 2012.

Мирослав Крлежа: САТ



Што је живот човјека спрам куцања сата?
Крхко и ломно савитљива влат.
Одлазе људи, затварају за собом врата,
у самоћи собе остављено, мудро куца сат.

Замире посљедњи уздах на усни од воска.
Склапају се руке, свијећа свјетлуца.
А ура куца, мирно куца и куца,
тишина је у соби као ноћ сеоска.

Звоне чаше. Гозба. Столњаци и вино.
Вичу људи. Радост. Уре иду.
А сат куца, говори на зиду

стару пјесму о протјецању пијеска
што из руке смрти тече, искри се и љеска.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта