Јутрос у кошари, где сја, шушка
низ рогоза жућкастих и крутих,
седморо је оштенила кучка,
оштенила седморо је жутих.
До у сумрак грлила их нежно
и лизала низ длаку што руди,
и слив'о се млак сок неизбежно
из тих топлих материнских груди.
А увече, кад живина јури
да заузме мотке,ил прут јак,
изиш'о је тад домаћин тмур'и
и сву штенад потрп'о у џак.
А она је за трагом трчала,
стизала га, као кад уходе...
и дуго је, дуго је дрхтала
незамрзла површина воде.
При повратку вукућ' се по тмини
и лижући зној с бедара лених,
месец јој се над избом учини,
као једно од кучића њених.
Зурила је у свод плави, глатки,
завијала болно за својима,
а месец се котрљао танки
и скрио се за хум у пољима.
Немо, ко од милости ил' среће,
кад јој баце камичак низ брег,
пале су и њене очи псеће
као златни сјај звезда у снег.
седморо је оштенила кучка,
оштенила седморо је жутих.
До у сумрак грлила их нежно
и лизала низ длаку што руди,
и слив'о се млак сок неизбежно
из тих топлих материнских груди.
А увече, кад живина јури
да заузме мотке,ил прут јак,
изиш'о је тад домаћин тмур'и
и сву штенад потрп'о у џак.
А она је за трагом трчала,
стизала га, као кад уходе...
и дуго је, дуго је дрхтала
незамрзла површина воде.
При повратку вукућ' се по тмини
и лижући зној с бедара лених,
месец јој се над избом учини,
као једно од кучића њених.
Зурила је у свод плави, глатки,
завијала болно за својима,
а месец се котрљао танки
и скрио се за хум у пољима.
Немо, ко од милости ил' среће,
кад јој баце камичак низ брег,
пале су и њене очи псеће
као златни сјај звезда у снег.
Pesma mog detinjstva, mladosti i života...
ОдговориИзбришиПостоји, по мени, много лепши препев, његов аутор је Драгутин Маловић и гласи овако:
ИзбришиУ свитање, у појати ниској,
где се злати рогоза гомила,
седморо је штенади риђасте,
седморо је кучка оштенила.
Лижући их језиком црвеним,
миловала штенад све до мрака,
и копнео снег је загрејани,
испод њеног топлога стомака.
Кад је јато кокошака лених
задремало на мотки седећи,
пошао је сељак натмурени,
свих седоро носећи у врећи.
Мучећи се да им приђе мало
трчала је кроз наносе меке...
и дуго је, дуго је дрхтало
незамрзло огледало реке.
Кад се натраг вукла по пртини
лижућ своје тело ознојено,
месец јој се над кућом учини
као једно риђе штене њено.
Гледала је у висину модру,
жалосни се урлик дуго чуо,
танки месец клизио по своду
и у поља за брег утонуо.
Немо, ко од сиротиње бедне,
када камен баце јој из шале,
у снег су се псеће очи њене
као златне звезде скотрљале.