Кад сам те вид̓о крај мирисних леја,
У парку, уз песму сакривених гнезда,
С витицама густим, с велом, и, ко звезда,
На белом шеширу црна орхидеја,

Тајанствени сутон, пун љубави страсне,
Шаптао је чежњу кроз мирисне гране,
Док последња румен на западу гасне,
И мир, мир свечани пада на све стране.

Ја за тобом иђах, и у једном маху,
Слушајући тице и таласе речне,
Ја осетих силно, у побожну страху,
Да је најзад дош̓о час љубави вечне,

Час љубави праве, жељене и чедне,
И све што у души мојој беше часно,
И добро, и нежно, испод коре ледне
Прену се и живну и закликта гласно.

Али ти не рекох ни ''силно те љубим'',
Нити ''душо'', нити ''очи моје сјајне'',
Нити празном речју и покретом грубим
Збрисах дражи неказане тајне.

Јер, ко снежна лава, у истоме часу
Сурваше се на ме бол, туга, и страва,
Тајна страва која у тренутку засу
Клице нове наде и живота права.

И у чудном страху ја се питах тада,
Какво судба опрема испаштање веће,
И колико треба невоље и јада
Да окајем овај час ненадне среће!

И не видех ништа. Ни далеке горе
Забрађене танким велом магле плаве,
Ни ритове многе што спокојно горе
Крај обала мирних непомичне Саве.

Ти прође. — Уз песму сакривених гнезда,
И тајанствен шумор жбунова и леја,
Предзнак дуге беде, као кобна звезда
Дизала се злобна, црна орхидеја.