Живот, да живот буде љубав само,
да људи буду здрави као шуме,
као папрат бујна да се раскрупњамо,
да човек љубав као хлеб разуме
и да нас буде у семењу буни,
све више таквих са човечном речи
и срца спремног кап по кап да круни
на рану друга, да рана залечи.

Да кад хлеб кажеш, не видиш очи
исколачене до бесвести,
кад живот кажеш, да видиш жене
све здраве жене, благовести
бремене жене, без бојазни
да у утроби носе гују,
да ће им остати дланови празни
кад неко опет стресе олују,
кад кажеш мајке, мараме вране
да не лепршају пред твојим видом,
кад кажеш човек, да те не гане
крив без кривице за тврдим зидом
кад човек кажеш, о кад кажеш,
да тече једна широка река,
љубави топле, најбоље стразе
и најљудскије за човека.

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/mira-aleckovic.html