У шуштавој трави близу раскршћа
сједим немирна срца и чекам оног
којему ноћас дадох, безазлена,
преплашену птицу своје љубави.

У жарко црвеној маховини бријега
већ се заплиће јесен.
Затишје језера расте из полусвјена.

Што ћу чинити ако не дође онај
којему дадох своје срце?
( А ја му дадох срце као птицу
не мислећи ништа, зачуђена ).

С тамних поља допире шапат ноћи.
О, срце моје! Не слушај шум трава.
У тугу ће те одвести.
Погледај:
вода је нестална.

А птице одлазе далеко преко бријега
за хладним сунцем.