Када ме замори равнодушно, бедно
Време, у часима безбојним и сивим,
Рађа ми се жеља: ја бих да доживим
Или срећу или несрећу, свеједно.
И та тамна жеља негде у дну груди
Расте, ко поплава какве мрачне сене.
И свакога јутра будна је пре мене;
И често загреје, и често застуди.
У души засветли ... које је то доба?
Зора или вече? Плам што је заблист'о;
Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!
А мени се чини тако једно исто.
![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEif65lyNr0r_aw0x3ha1ijS-7tS2y2gZEwxLb4TkkxEL03EwGZjHzFybXP1ZV3OauN-kvOwv70zNaN8zjSUg3K3GpfHv9iRAPOKqR1llpXA98adTpZZEXkXMwCYTBhIASs5BLZl08jjMls/s200/JovanDucic2a.jpg)
Рађа ми се жеља: ја бих да доживим
Или срећу или несрећу, свеједно.
И та тамна жеља негде у дну груди
Расте, ко поплава какве мрачне сене.
И свакога јутра будна је пре мене;
И често загреје, и често застуди.
У души засветли ... које је то доба?
Зора или вече? Плам што је заблист'о;
Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!
А мени се чини тако једно исто.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!