Чувај овај цвет да те подсећа на мене.
- То му је рекла.
Чувај га, и сећај ме се, сећај.
Нек буде тамо где нећеш моћи да га заборавиш.
Стави ме негде близу, где време више не тече.
Онда се стално враћај успоменама.

И сама ноћ је само високи, тамни цвет.
Још му је рекла да ноћ дубоко памти,
Пошто је сваки цвет некаква успомена
А ноћ се склапа
Као танани, тамни цвет.

Хоћу да ме налазиш као што ноћ све налази.
Тако је она себе размеравала.
Чувај ме као што ноћ све чува,
Јер је у мени, дубоко, ноћ.
Пут је тамница, коб.

Пут заробљава оне који су само од пути.
А ваздух прича,
Ваздух, ватра и пена;
Нејаки су и неухватљиви ти гласови
Сем кад се сећају
Трептаја изгубљених звезда,
Руку што се машају месечевог колача

Хајде да попричамо о томе натенане,
Ставимо златасте дугмиће,
Будимо поносни што се заједно поносимо и заједно гневимо.
Не заборављајући да велика самоћа,
Саздана од пролазних тренутака,
Лебди у времену.

Сачувала сам све велике тренутке.
Круже они у мени, круже.

Да ли то шапат да ли то ветар да ли смрт пролази
што се то враћа шта то подсећа ко ми то долази
да ли то идеш да ли се губиш или нестајеш
улицом уском сањаних снова да ли то нестајеш
Јесу ли улице јесу ли бујице пусте у мени

Спава ли ноћ то спава ли савест будућност спава ли
или спавају само снови које смо сањали

Терет је тежи од мојих руку ко да га измери
свет око мене верујеш ли ми камен црни
угљенишу се мисли и смелост. Ко да те пита
а ја говорим и непитана. Камене звери
страх ми још нисте слиле у кости. Врхове нисте
успеле да ми оборите. Лађе по мору
дрхте и плове заљуљане дрхте и плове

Вест о будућности ипак ће стићи Камене звери
на бродовима гори црвен велик пламен
хоће ли успети брод спасилачки да дозове
у ноћи и тмини и у маглини тихо реже
да ли то зато да те узбуди да те пробуди
да ли то зато да не заборавимо да смо људи

Кренимо даље Отвори смисао путовања
Мени је хладно мраз у мени све више стеже
Мени је хладно и непоправљивој мени се сања

Мира Алечковић

Зборим ти несталој, док жалосно плави
Мртви сјај месечев на планинској рти.
Ти си још уза ме; врата су љубави
Увек отворена, као врата смрти.

Речи неслушане, ви лепоте чисте,
Истине у зрачном непорочном руху!
Речи у самоћи очајања, ви сте
Сетни говор с Богом, његов глас у духу.

Из смрти у живот непрекидно ходиш:
За мој сан умрла, живиш у мом болу;
Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш;
Бедну, а кроз сузу ја те видим холу!

Из мог благослова прешла си у клетву,
И бол одрицања; твој век свагда траје...
Вечно семе спрема своју вечну жетву,
Љубав се зариче и када се каје.

Тако се обнављаш вечна, несавладна,
И новорађана у мојој самоћи...
Док звучни сутони падају и хладна
Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи.

Мала кавана. Трептање сунца
и стол у куту за двоје -
па ти ме љубиш, збиља ме љубиш,
драго, једино моје.

Мјесеце љубав у мени је расла,
ал' ником то не хтједох рећи,.
Био сам сам, испијен од чежње,
а тако близу срећи.

Да л' мого сам слутити овога јутра,
блијед још од пробдите ноћи,
да ћу ти меко шаптати ријечи,
сањане у самоћи?

И да ћу тог јутра, што ће се вјечно
у ризници да злати,
наић' на руку топлу и спремну
да стисак ми дршћући врати?

Гладан сам твојих уста, гласа, твоје косе
и улицама ходам: без хране и без речи,
хлеб ми не даје снагу и збуњује ме зора,
тражим у дану течни звук корака твојих.

Гладан сам твога смеха неухватљивог,
твојих руку боје помамне житнице,
гладан сам белог кама твојих ноктију
и да ти загризем кожу нетакнутог бадема.

Појешћу муњу опечену твојом лепотом,
твој поносни нос са одлучнога лица
и варљиву сенку твојих трепавица.

Гладан идем и враћам се њушећи сумрак,
тражећи те, тражећи твоје срце топло,
као нека пума, у самоћи Квитратуе.

Цело јутро покушавам да исплетем венац,
али ми цветови измичу и испадају.
А ти седиш ту, и посматраш ме кришорм
из кутова твојих будних очију,
Питај оне очи које кују мрачне завере
ко је томе крив.

Покушавам да певам, али узалуд.
На уснама твојим крадом дрхти осмех;
запитај га зашто није успела песма моја.
Нека ти усне под заклетвом кажу
како ми се глас изгубио у ћутању
као пјана пчела у лотосовом цвету.

Вече је,
и време да цвеће затвори чашице своје.
Допусти ми да седим поред тебе,
и да усне моје врше посао
који се може вршити само
у ћутању и у благој светлости звезда.

Ако помакнеш усне умириће се море.
Расклопиће се шкољке
И заувек певати рибама.
Сиђи у мој сан
С ногама од светлости
И ходом који се претвара у булку,
У воду
И нешто као сећање.
Тражио сам у српском говору реч која личи на твоје око.
Понављао сам је тихо у сутону
У трави
Малим мравима.
Опрости, био сам смешан као пре сто година.
Реч је у почетку била налик,
Па је изгубила смисао.
Ако је окренеш:
У једне празне груди уселиће се звоно.
(Да ли си чула брујање у пољу
Које је претворило свет у кишу?)
Мало сам слаб.
Учини ми се: птице су из твог порекла,
А моје су руке тек из рода месечине.
Ако помакнеш усне:
Шкољке ће заувек певати.
Рибе ће тихим клизањем обележити срце
У дубини.
Ако затвориш очи угасиће се светлост.
(Замисли: ветар се скаменио.
Ја сам удахнуо стену.)

Потребно ми је много сунца,
и то и ноћу, једно да ме сусреће,
једно да за мном светлост баца,
у понору једном дубоком,
једно да носим у руци
кад од јада не видим прст пред собом.

Потребно ми је много нежности,
и то сваког дана, и много од милоште речи;
потребно ми је примирје:
између срца и сећања
између неба
и бола који пред њим клечи.

Потребна су ми добродошлицом озарена
лица многа,
и то сваког трена,
потребан ми пријатељ и то што већи,
потребни су ми мостови висећи
преко мржње,
преко неспоразума непремостивога.

http://www.poezijasustine.rs/desanka-maksimovic