уторак, 22. фебруар 2011.

Иво Андрић | СПАС




Девет је стотина сутона желело једну радост,
Док сам живео
Заборављен, напуштен, презрен,
Гажен ко мост над водом.
Тек једног вечера
Кроз блесак последњег зрака
Млада месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добива облик и свест,
Како се огромно небо отвара и сјајем
Неслућеним
Одузима једном заувек несрећан дах.
А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада
Говори светлошћу, непролазном хармонијом:
Да нико није заборављен и сам.

(1920)

5 коментара:

  1. ...A Spas, kome se gonjena zver kao i čovek nada,
    Govori svetlošću, neprolaznom harmonijom:
    Da niko nije zaboravljen i sam.

    Zaista, niko nije zaboravljen i sam, baš niko...

    Hvala na ovako divnoj pesmi!

    ОдговориИзбриши
  2. "Тек – једне вечери
    Кроз блесак последњег зрака
    Младог месеца, сокова и вода,
    Угледа дух занесен
    Како вечерњи облак добија облик и свест,"......ипак на крају се нешто деси ...увек лепо!

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala Velikom Andricu, a i svima vama koji posecujete moj blog i cenite moj trud.

    ОдговориИзбриши
  4. Slobodno se dotakni zaborava
    I ja bih rado zaboravo mnogo toga
    Sebe u svetlu iskrenih ociju
    kada me je podstakla
    bezrazlozna laz
    Sebe kada sam ti pustio ruku u mraku
    Od tad se vise nikada nisam
    radovao jutru

    ОдговориИзбриши
  5. Анониман16. мај 2013. 16:16

    predivno,obozavam poeziju

    ОдговориИзбриши



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта