Мала кавана. Трептање сунца
и стол у куту за двоје -
па ти ме љубиш, збиља ме љубиш,
драго, једино моје.

Мјесеце љубав у мени је расла,
ал' ником то не хтједох рећи,.
Био сам сам, испијен од чежње,
а тако близу срећи.

Да л' мого сам слутити овога јутра,
блијед још од пробдите ноћи,
да ћу ти меко шаптати ријечи,
сањане у самоћи?

И да ћу тог јутра, што ће се вјечно
у ризници да злати,
наић' на руку топлу и спремну
да стисак ми дршћући врати?