Гајим цвет да те закитим кад се вратиш.
Ничије очи не смеју на њега пасти,
ничије очи до твог повратка.
Нико сем тебе осетити не сме
како му је душа мирисна и слатка.

Пред људима спуштам земљи очи,
чувам их за тебе кад се вратиш,
нека буду пуне као јутарњи зденци,
кад приђеш у њима радост да захватиш.

Учим за тебе у потаји песме,
нико од људи њиме топле звуке
пре твог повратка никад чути не сме.
Запеваћу их тек кад издалека
спазим да ти си ми испружио руке.

Смири напаћену душу, смири,
чувам срце до твог повратка.
Сва патња, ма како дуга била,
тад чиниће ми се да је била кратка.

Загрљај наш биће дуг као чекање,
биће дуг бескрајно.
Узећу те у сутон на своје груди
и пустити тек у јутро сјајно.

Гајим цвет да те закитим кад се вратиш.
Преда те с цвећем увек ја пожурих.
О, биће опет хиљаду дана среће
после хиљаду сузних и тмурних.