Израсли смо сами као биљке.
И сада смо постали истраживачи
запуштених предјела маште
ненавикли на послушност злу.

Изникли смо покрај друмова
и с нама заједно растао је страх наш
од дивљих копита која ће нас прегазити
и од камена међашних који ће раздвојити нашу младост.

Нитко од нас нема двије цијеле руке.
Два нетакнута ока.
И срце у којем се није зауставио јаук.

Свијет је у нас улазио нескладно
и рањавао наша чела звекетом својих убојитих истина
и буком звијезда закашњелих.

Старимо. А бајке иду уз нас
као стадо за огњен у даљини.
И пјесме су нам такве као и ми
отежале и тужне.