субота, 22. мај 2010.

Весна Парун | ЗА СВЕ СУ КРИВА ДЈЕТИЊСТВА НАША



Израсли смо сами као биљке.
И сада смо постали истраживачи
запуштених предјела маште
ненавикли на послушност злу.

Изникли смо покрај друмова
и с нама заједно растао је страх наш
од дивљих копита која ће нас прегазити
и од камена међашних који ће раздвојити нашу младост.

Нитко од нас нема двије цијеле руке.
Два нетакнута ока.
И срце у којем се није зауставио јаук.

Свијет је у нас улазио нескладно
и рањавао наша чела звекетом својих убојитих истина
и буком звијезда закашњелих.

Старимо. А бајке иду уз нас
као стадо за огњен у даљини.
И пјесме су нам такве као и ми
отежале и тужне.

1 коментар:

  1. Kada mi bilo što iz književnosti preporuči moj prijatelj i književni predvodilac Mirko Gotesman, znam da sam u sigurnim rukama. Prelepo, mudro, blagoslovene reči!

    ОдговориИзбриши



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта