О, колико пута кад пред тобом
осетим: да желим
да оставим за собом
моје тужне мисли
у очима ти бистрим, невеселим...

О, колико пута
кад нам над постељом сат ућути,
и на твом побледелом лицу
од миља
приметим досаду луталицу...

О, колико пута тад устајем сам,
погурен и црн па се загледам
кроз мутан прозор у пропланке далеке.

И осетим да ми није доста љубав невесела.
Разочаран од твог уморног тела,
радознало милујем блудне и меке
велике очи биља.

Израсли смо сами као биљке.
И сада смо постали истраживачи
запуштених предјела маште
ненавикли на послушност злу.

Изникли смо покрај друмова
и с нама заједно растао је страх наш
од дивљих копита која ће нас прегазити
и од камена међашних који ће раздвојити нашу младост.

Нитко од нас нема двије цијеле руке.
Два нетакнута ока.
И срце у којем се није зауставио јаук.

Свијет је у нас улазио нескладно
и рањавао наша чела звекетом својих убојитих истина
и буком звијезда закашњелих.

Старимо. А бајке иду уз нас
као стадо за огњен у даљини.
И пјесме су нам такве као и ми
отежале и тужне.

Затвори очи и усни сан
сан у коме су ти дата крила
и нека само за те вечно траје дан
да би имала времена да нађеш
нешто боље, боље од љубави

Крени одмах и обиђи свет
окуси све његове радости
и нека се не деси ниједан покрет
који би те успорио у потрази
за нечим бољим, бољим од љубави

Удахни дубоко и затим полети
претражи целу сопствену машту
ни тад да ти смета нико неће смети
добићеш мир у себи ташту
да нађеш боље, боље од љубави

Али зашто се трудиш – истину знаш
да свему што на свету вреди скоро
један му састојак дати мораш
да би заиста било добро
а то је љубав, љубав једино.