Знам, мора бити да је тако: никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.
По образима ветар ме млати.
Чупа дрвећу жуту косу.
У који део града да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.
Вуцарам около два празна ока,
гледам у лица пролазника.
Кога да питам,
смешан и мокар,
зашто је нисам срео никад?
Ил' је већ било?
Требало корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
ал' ја: за угао скренуо, горак,
а она: не знајући прошла.
Можда смо целу јесен обишли
у жудњи лудој, подједнакој,
а за корак се мимоишли?
Да. Мора бити да је тако.
bas tako.. Miko.. tesko je pravu sresti
ОдговориИзбришиЕх, Мика ..свашта знао и умео..
ОдговориИзбриши...себе није разумео... Парафразирам његове стихове. Баш сам храбар,а?
"Вуцарам около два празна ока,
ОдговориИзбришигледам у лица пролазника.
Кога да питам,
смешан и мокар,
зашто је нисам срео никад?"
"A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potrazili.
I kreces u zivot s pogresnim nekim.
S drukcijim nekim.
Nekim dalekim."
Послала ми је ову песму,готово на самом почетку нашег познанства,када смо се тражили и желели лудо. Постала је вечност од тада,купивши ме тиме и многим другим стварима. Од тада,ја не знам за другу жену,али знам да ни једна није као она,могла да ме оживи. Сада смо раздвојени,не гледа ме више тим очима већ дуго. А у мени бура. Не прође дан и даље да на њу не помислим хиљаду пута,и да се не надам њеним очима,лудо,слепо и узалудно.
ОдговориИзбриши