27 јануар 2010

Мика Антић | ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ



Знам, мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.

По образима ветар ме млати.

Чупа дрвећу жуту косу.
У који део града да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.

Вуцарам около два празна ока,

гледам у лица пролазника.
Кога да питам,
смешан и мокар,
зашто је нисам срео никад?

Ил' је већ било?

Требало корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
ал' ја: за угао скренуо, горак,
а она: не знајући прошла.

Можда смо целу јесен обишли

у жудњи лудој, подједнакој,
а за корак се мимоишли?

Да. Мора бити да је тако.



4 коментара:

  1. bas tako.. Miko.. tesko je pravu sresti

    ОдговориИзбриши
  2. Ех, Мика ..свашта знао и умео..
    ...себе није разумео... Парафразирам његове стихове. Баш сам храбар,а?

    ОдговориИзбриши
  3. "Вуцарам около два празна ока,
    гледам у лица пролазника.
    Кога да питам,
    смешан и мокар,
    зашто је нисам срео никад?"

    "A lepo ste se mogli sresti
    samo da ste se malo potrazili.
    I kreces u zivot s pogresnim nekim.
    S drukcijim nekim.
    Nekim dalekim."

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман30. мај 2013. 01:08

    Послала ми је ову песму,готово на самом почетку нашег познанства,када смо се тражили и желели лудо. Постала је вечност од тада,купивши ме тиме и многим другим стварима. Од тада,ја не знам за другу жену,али знам да ни једна није као она,могла да ме оживи. Сада смо раздвојени,не гледа ме више тим очима већ дуго. А у мени бура. Не прође дан и даље да на њу не помислим хиљаду пута,и да се не надам њеним очима,лудо,слепо и узалудно.

    ОдговориИзбриши

Све што напишете је слика вашег образа!