Често сам живљења сусретао јад:
пресахли поток о жубору снатри,
лист који се грчи принет ватри
и коња посрнулог пад.

За добро не знадох сем чудеса
које божанска откри Равнодушност:
кип који је тонуо у учмалост
поднева, облак и соко винут у небеса.

Не волим те зато јер те волим
и од љубави до невољења стижем
и до чекања када те не чекам,
срце ми пролази од зиме до пламена.

Волим те једино зато јер те волим,
мрзим те бескрајно - мрзећи те молим
и мера моје љубави скитничке јесте
да те не видим и волим као слепац.

Можда ће изјести јануарско светло,
сурова му зрака, цело моје срце
и украсти ми кључеве спокојства.

У овој причи умирем само ја
и умрећу од љубави јер те волим,
јер те љубим, љубави, крвљу и ватром.

Има нека коса светлост
У зимско поподне, која
Тишти, као у катедрали
Терет поја.

Небеску задаје нам рану;
Ожиљци не остају,
Него разлика изнутра,
Тамо где значења постају.

Никога ту да поучи нас,
То жиг је, очајање -
Властан један бол што стиже
Одозго као постојање.

Када долази, крајолик слуша,
Сенка свог духа се боји.
Кад одлази, то је раздаљина
Што до смрти постоји.

Нема је овде, све је више губим
У часном кругу ког заборав руби.
Ох, гипка слико варке, варко жива,
кад камен вида њено лице бива.

Дај ми снаге да непорочно љубим
дане започео тужно. Ту се скрива
бол без одјека и реч без одзива.
О, дај ми снаге над силама грубим.

Врати ми сличност да усним, док страва
Тишти ми чело и ниче на столу.
Она је део предела што спава.

Помешана с ветром док ћути у сјају
исцрпем будућност у свирепом болу
што сања крв лета и пакао у рају.