Поезија векова: Арсен Дедић

Приказивање постова са ознаком Арсен Дедић. Прикажи све постове

03 децембар 2020

Арсен Дедић – МИ СМО ЛИШЋЕ С ИСТЕ ГРАНЕ

Арсен Дедић , Балканска поезија

Ми смо лишће с исте гране,

Једном смркне, другом сване.

Једном згасне, другом плане,

Јер смо лишће с исте гране.

Ми смо лишће с исте гране,

Једнаке су наше мане,

Али су нам руке чисте,

Јер смо лишће с исте гране.

Свак’ је својим путом иша’,

Једном сунце, другом киша.

Видјели смо сличне ране,

Јер смо лишће с исте гране.

Ми смо лишће с исте гране,

Једном смркне, другом сване.

Једном згасне, другом плане,

Јер смо лишће с исте гране.

Прочитајте више >>

03 април 2020

Арсен Дедић – НИ ЈЕДНО ДРУГО ВРИЈЕМЕ НИЈЕ МОЈЕ

Арсен Дедић , Балканска поезија

Други су још далеко
име ће ми бити славно
стигао сам прије свију
ал је било прерано

Други су преда мном
пуштам их јер ми је јасно
стигао сам послије свију
ал је било прекасно

Ни једно вријеме није моје
ја висим као
дрвени лутак
казаљке неће да се споје
погријешим увијек
за тренутак

Напокон – сви уз мене
све мртво и све живо
стигли смо у правом часу
ал је вријеме било криво

Прочитајте више >>

06 фебруар 2020

Арсен Дедић – БАЛАДА О ПРОЛАЗНОСТИ

Арсен Дедић , Балканска поезија

Кад лутали смо свијетом
ко распршено сјеме,
говорили смо себи —
то је за неко вријеме.

И не знајући да смо
на изгубљеном броду,
ми викали смо: „Копно!”
док гледали смо воду.

Кад љубили смо кратко
у тузи кишне ноћи,
говорили смо за се
да љубав тек ће доци.

Постављали смо ствари,
ал’ опет не задуго.
За сва смо мјеста рекли —
одредит ћемо друго.

Кад рађала се среца
и чекала је слава,
помишљали смо опет —
то није она права.

Кад пријатеља нема,
а дани иду споро,
говорили смо за се
да враћају се скоро.

Гдје највише смо дали
добивали смо мање,
ал мислили смо — то је
тек привремено стање.

Кад губили смо живот,
говорили смо: „Нека”
и вјеровали чврсто
да прави тек нас чека.

Путовали смо даље
кад давно већ смо стигли.
Тек почели смо нешто,
а друго већ смо били.

И остали смо тако
крај одлазеће воде,
неразјашњени сасвим
и помало ван моде.

У започетој причи,
у љубави без трага,
јер свакој смо се кући
приближили до прага.

У привременом реду
некориштених ствари
ни осјетили нисмо
да сами смо, и стари.

Док вјеровали још смо
да само пут се мијења,
ми рекли смо си „Збогом”
говорећ „До виђења”.

Прочитајте више >>

07 октобар 2019

Арсен Дедић | КУЋА ПОРЕД МОРА

Арсен Дедић , Балканска поезија

Разнесене валима и вјетром
ту су топле рушевине љета;
На рубу напуштеног мора
и једног изгубљеног свијета.

Ничег нема, ничег нема
од тебе, од мене.

Остала је само празна кућа
мало ствари љетовања нашег
на столу новине још леже
са неким датумима јула.

Наша љубав сад се руши
као пјешчана кула.
Ал’ још сам увијек овдје
још загледан у море
на вратима виле у којој туга спава.

А кише су се слиле у цвјетове агава
и љету је крај.

Од времена поезије и мира
остала је само пуста кућа
у ноћи окренута мору
сад чека љубавнике нове.

Ничег нема, ничег нема
од тебе, од мене у њој.

Прочитајте више >>

27 јун 2019

Арсен Дедић | ОПЕТ СИ СА МНОМ

Арсен Дедић , Балканска поезија

Опет си са мном
Све што је било, ко да било је давно
Стави ми њежно главу у крило
Око нас свуда је тамно.

Опет сам с тобом
Свему се чудим, погледу, даху
Дуго те, дуго пољупцем љубим
Да ли у нади или у страху.

Немој више никада ништа грубо рећи
Ја ћу једном, једном још, преко свега прећи

Немој више никада да одеш од мене
Ми се свуда пратимо као двије сјене.

Опет си са мном
Корак по корак ти си ми пришла ближе
Знали смо живот тужан и горак и хладно јутро што стиже

Опет сам с тобом на истој цести којом се иде до краја
Ми ћемо путем поново срести све што нас дијели и спаја.

Прочитајте више >>

27 март 2019

Арсен Дедић – ПОПОДНЕВНА ПЈЕСМА

Арсен Дедић , Балканска поезија

Упућујем ову лијену поподневну мисао,
Њежну и похотну,
У оно двориште у којем сам вас гледао,
Драга сусједо,
Тисућу деветсто педесет седме године
Када је била јесен слична овој
И када су још у мој сан ударали
Прозори родитељске куће
Утопљене у Шибенској југовини
У граду који је постајао моја болница
А мојом напола разбуђеном главом
Колали први трамваји, плави и успавани…
Адресирам тамо ову мисао и кажем –
Штета…

Били сте љубавница мог цимера
Од осам до једанаест сваког јутра…
Како сте се звали-
Ема, Селма, Алма, Адела?
Да ли је што измијенило ваше лице, очи и трбух?
А како сам вам завидио враћајући се из шетње
Од осам до једанест изјутра
Уз четврт круха и млијеко
У једном блиједом Пешченичком мљекарству
Свим је бојама већ мој први студентски рујан
Додавао мало црног и мало тамнозеленог…
И данас вам искрено кажем –
Штета, штета!
Више вјеројатно и нисте за таква шта…

Поново оно двориште.
Вријеме је за недјељни риболов
И ваш супруг одлази.
Ви, значи, данас долазите још раније у моју собу –
Око пола седам
А ја баш излазим – штета,
Јер мој је цимер мрзовољан тако рано
И ја бих вам вјеројатно пружио више…
Али ја идем у шетњу…

И шетао сам тако годину, и другу,
И не да вам се хвалим – било је тога…
Какве све земље, пића, каква мора,
Гдје сам све био,
Гдје сам све љубио,
И какве жене…
(Јер вама отворено могу рећи)
Куда сам све шетао по киши ујутро…
Некакав влак је иструо у црном прољећу
У Пољској, близу Русије
Какву сам тамо жену остављао, Исукрсте!
И каква је мене остављала на сјеверу
Пијући неко неразговјетно пиће свог народа
Далеко, далеко, као у сновима…
Опет нетко овдје у Загребу, у Јуријевској…
Па очи, провидне и драгоцјене,
Једне Чехиње из Брна – Воздеркове
Премјештене заувијек у моју утробу…
А такав снијег и све што треба – било је, било…
Али оно двориште у којем сам вас виђао
Између два неодређена стабла
Црна од влаге оне јесени
Вас, тако обичну и раскалашну домаћицу
И мириси које сте остављали у мојој соби
У сезонама 1957/58 и сљедеће…
Штета, неповратно штета…

Прочитајте више >>

03 децембар 2018

Арсен Дедић – О МЛАДОСТИ

Арсен Дедић , Балканска поезија

Поклањала си, ал си крала,
и невјерна си била ти,
не, сувише ми ниси дала:
О младости...
О младости...
О младости моја...

То шкрто сунце што је пало,
та љубав јадна, кратки сни,
за успомене то је мало:
О младости, младости...

Дај стани на час, и дај ми снаге
да опростим се бар од ње,
и да ми друштво пјесму сврши
и да се чаша испије.

Још препун наде, што да радим,
на пола пута тек смо ми,
а јутрос већ су други млади:
О младости...
О младости...
О младости моја...

Па збогом, буди боља с другима
и дај му више њежности
јер то је ништа што ја губим:
О младости, младости...

Прочитајте више >>

30 август 2018

Арсен Дедић | ПОРЕД МЕНЕ

Арсен Дедић , Балканска поезија

У постељи још поред мене бдије
покривен мраком као брод у луци
твој живот у ком уплашено бије
и моје срце као сат на руци.

Са пријестола се на нас Сљеме руши
и стиже све до гробља изнад града,
а киша купа бол у мојој души
и скупља се крај последњих аркада.

Ти не знаш камо будећи се иде
тај пут на коме нема путоказа
и твоје очи замагљене виде
у капи кише крхотине мраза.

Ја ништа не знам у своме животу
ни тко ме води ни што да се ради
и памтим само неку анегдоту
о љубави и невољи и нади.

Мој ум од снова, слова и папира
још чува твоје слогове и риме,
а ти, кад чујеш звуке клавира,
хоћеш ли знати како ми је име.

Прочитајте више >>

09 август 2018

Арсен Дедић – НЕ ДАЈ СЕ ИНЕС

Арсен Дедић , Балканска поезија

Не дај се Инес,

не дај се годинама, моја Инес,
друкчијим покретима и навикама,
јер што ти је соба топла,
пријатан распоред и ријетки предмети.
Имала си више укуса од мене.
Твоја соба, дивота.
Газдарица ти је у болници.
Увијек си се разликовала
по боји папира својих писама,
по поклонима,
пратила ме слиједећег јутра
око девет до станице.
И руши се зелени аутобус
тјеран јесењим вјетром,
као лист низ једну београдску падину.
У вечерњем сам одијелу
и опкољен погледима.

Не дај се младости моја,
Не дај се Инес.

Дуго је припремано наше познанство
и онда случајно, уз врућу ракију
и са свега неколи реченица
лоше прикривена жеља.
Твој је начин госпође
и образи сељанке,
простакушо и племкињо моја.
Па твоје груди, кревет,
и моја соба објешена
у зраку као наранџа,
као наранџаста свјетиљка
над зеленом и модром водом Загреба,
Пролетерских бригада 39 код Прковић.
Покисла улица од прозора
даље и шум предвечерњих трамваја,
лијепи тренуци носталгије, љубави и сиромаштва,
употреба заједничке купаонице,
И молим вас, ако ме тко тражи

Не дај се Инес.

Ево ме, устајем
тек да окренем плочу.
Да ли је то непристојно
у оваквом часу?
Моцарт, Реквијем, Агнус, Деи.
Мени је ипак најдражи почетак.
Располажем с још милион њежних
и безобразних података наше младости,
која нас пред властитим очима вара,
и краде и напушта

Не дај се Инес.

Подери позивницу, откажи вечеру, превари мужа
одлазећи да се почешљаш
Уунеком бољем хотелу.
Додирни ме испод стола кољеном
генерацијо моја, љубавнице.

Знам да ће још бити младости,
али не више овакве
у просјеку 1938.
Ја нећу имати с ким
остати млад ако сви остарите,
и та ће ми младост
тешко пасти,
а бит ће ипак
да сте ви у праву,
јер сам сам на овој обали
коју сте напустили и предали безвољно,
а поново почиње киша
као што већ киши
у листопаду на отоцима.
Море од олова и небо од борова.
Удаљени гласови који се мијешају,
глас мајке, пријатеља, кћери,
љубавнице, брода, брата.
На брзину покупљено рубље пред кишу.
И нестало је свјетла
с том бјелином.
Још мало шетње уз море
и готово.

Не дај се Инес.

Прочитајте више >>

20 јул 2018

Арсен Дедић | ТО МОЖЕ САМО ЖЕНА КОЈА ЉУБИ

Арсен Дедић , Балканска поезија

То може само жена која љуби
тражити мало, поклањати све.
Дани су тешки, загрљаји груби
а она кô некад вјерује у сне.

Вјерна и тиха зна још да чека
када и не мисле на њу.
Пролазе дани, не враћа се ријека,
а она још увијек стоји ту.

То може само жена која љуби
пружати њежност и живјети без ње.

Прочитајте више >>