до овог белега где се стално
крај мора рве младост
на стењу, прса
у прса са ветром
куда одлази човек,
који је само човек и ништа друго,
који рачуна росом своје зелене
часе, визије свога слуха
водама, крилима своје гриже савести.
О, живот
дечака који постаје мушкарац
стално крај мора, док га сунце
учи да дише тамо где нестаје
галебова сенка.
Довео сам свој живот довде,
бели рачун, црни збир,
мало дрвећа и мало
мокрог шљунка,
лаки прсти да помилују чело:
чије чело?
Целе су ноћи јецала чекања и не постоји више
нико, не може
да се чује слободан корак,
да се појави освежен глас,
крме бродова запљускиваће водом докове
исписујући још плавље име на свом хоризонту;
мало година, мало таласа,
нежно веслање
у сидришта око љубави.
Довео сам свој живот довде,
горку бразду на песку која ће нестати
– онај ко је видео два ока како додирују његову тишину,
и спојио њихов сјај затварајући хиљаду светова,
нека подсети на своју крв друга сунца,
ближе светлости
постоји осмех који плаћа за ватру –
али овде у овом пределу који у незнању тоне
у отворено и немилосрдно море,
успех губи лишће
ковитлаци крила
и тренутака везаних за тле,
тврдо тле под нестрпљивим
табанима, тле за вртоглавицу,
угашен вулкан.
Довео сам свој живот довде,
камен посвећен влажном елементу,
даље од острва,
дубље од таласа,
у суседству са сидрима.
– Када прођу бродови разбијајући жестоко
нову препреку и кад је победе,
и кад са свим својим делфинима заблиста нада,
сунчани добитак у људском срцу –
мреже сумње извлаче
неки облик од соли,
извајан с муком
равнодушан и бео,
који скреће ка мору шупљине својих очију
подупирући бескрај.
