у нама рађају зебњу:
плаши нас слутња
да на корак од нашег скученог круга
свагдашњих биједа и трица
почима проријетко свемирско сивило
– пустош без краја
и без живота.
Румен зоре ил сутона
у себи носи болну пјегу смрти:
рањава нас жалбом коначних растанака,
тугом коначних потонућа.
И ми се погнуте главе
враћамо у узе
наших мемљивих улица и кућа,
у тјескобе
наших дана и наших ноћи,
у наше уморе и наша безнађа,
покајано,
као пред зору тенац у свој гроб.
