Случајно у вреви гиздавог света,
И већ осећам жар у свакој ми жили,
А мој ум је део твог заносног сплета.
Напољу свиће, дан стиже већ шумно,
А ја још бдим, све више мир свој губим,
Бацам се у ватри и шапћем безумно:
„О како си драга, колико те љубим!“
