понедељак, 26. септембар 2022.

Едгар Алан По – СНОВИ

edgar alan po americla poezija
Ох! тај мој млад живот би трајан сан!
Мој дух се будио није, тек зрак јасан
Вечности најављиваше јутра друга.
Да! тај сан дуги би безнадежна туга,
која беше боља него стварност хладна
будног живота, том чије срце са дна
би и још јесте, на земљи све што мења,
смршеност дубоке страсти, од рођења.
Ал' да л' могао је – како би сан вечно
трајао - са снима никад противречно
младости ми прве – да се не колеба,
због луде наде у дар вишега Неба?
Стог се опих – видећ где сунце осваја
летњи свод – сновима од живога сјаја
и љупкости – оставих властито срце
у днима своје маште, пресекох врпце
са својим домом, с бићима што су била
у мојој мисли - зар таква би та сила?
То би једном – тек једном – и тај трен
дивљи још добро памтим – бех као плен
неке моћи ил' чини – као хладни вихор
нагна ме кроз ноћ, и остави тај призор
сред мога духа – ил' то бејаше луна
што засја док дремах, висока и пуна
одвише ледна – ил' звезде – такође,
тај сан би као тај ноћник – нек прође.

Ја срећан сам био и поред свег у сну
Ја срећан сам био – и волим тему ту:
Снови! и њихову свеживотну боју
као у кратком, тамном, магленом боју
привидног и стварног – боју коју дари
помамном оку најкрасније ствари
Љубави и Раја – и све нам најдраже.
Час најсунчанији младу Наду каже.

недеља, 11. септембар 2022.

Славко Јаневски – ИГРАЧИЦА НА ДЛАНУ

I
Неће ти исковати више
ниједан ковач чак ни од злата
овако широк и јак
овај непочин – длан
са класјем коме је име чежња,
са зумбулом који сунцу поставља замке,
неће ти исткати
ни од неспокоја нико,
ни од бола, јер бол је мој бол – понајбол на овом свету,
јер сваки зглоб у њему има своју тајну – 
па ми у једном кожу деру,
па ми у другом курјаци кидају жиле из пета,
па ме у трећем несаница на копље чека. 

Не бој се, дођи,
има у тим зглобовима свега:
мој бездан ти из њих, чујеш,
проклетства тамна нуди,
мој смех на њима
крваве куле до сунца диже,
моје чекање под њима
ватре зле разгорева.
Чека, чека те горење
да изгориш, да нестанеш или да порастеш
за једно сећање у црном.
Дођи, своји смо, ја – глад
и ти прекор, обоје до колена
оно што смо. 

II
Ај шта ми је што те волим узвитлану тако
па не боле зглобови
од једне игре над њима,
од једног веза који остављаш
иза својих корака белих.
Ако ми је тврда кожа
расклопи је и удри,
на голом месу мекше се игра,
руменокоса.
Играј, пијана од моје крви
и не љути се на очи
што су такве, што те читају голу као зору.
Гледај, гледај, раж те је рађала, белино,
па чујем шум класја под кожом твојом;
малине су те црвеним сунцем појиле
па ти шуме бескрајне из очних капака трепере;
развигорци су те разбојници одњихали
па ме коса твоја целог покрива. 

Али шта је то, онај златни месец
под грлом твојим неисплаканим?
Заборавио сам: од клања са вепровима и шакалима
чељуст ми је тврђа од закона,
па када горе ове усне
љубав коти уједе на мојим зубима. 

III
Играј, наиграј се,
ако, усијај ми кожу скоковима
лед се из мојих црвених зглобова
иселио, па сада, сада, сада
чежња у њима доји умирање.
Горећу, прегорећу.
Када пепео свој на камен будем ставио
запиши на њему твоје име
вепрови и ветрови на четири стране да га разнесу.
После пођи да везеш игре
уз шапат (од којих ће то згариште
још једном умрети од смеха)
уз шапат, игро незасита:
длану, побратиме, где си,
где си, јабуко зелена?

недеља, 4. септембар 2022.

Џевдет Кудрет Солак – ЖЕЉА

Кад бих имао једну малу, малену кућицу.
Кад бих у ној имао један мали тепих
И кад би све то било моје.

Стол, мастило, полица
И на прозорима моје завјесе.
И на полици кад бих имао своје књиге.

Кад бих имао једну малу, малену кућу
И у њој жену која би ме без пара вољела…
И кад би та жена била моја.

Ма гдје и у ма ком мјесту било,
Кад бих малу, малену кућу нашао,
Довољан би био један мали тепих,
Довољан, па чак и сувишан.

Ма гдје, у ма ком граду било,
Било би довољно да имам полицу и своје књиге,
Жену која ме не воли због пара,
То би било доста, чак и сувише.

Борислав Радовић – ЖИВОТ ВИНА

По недељном ручку, док пропадамо у сан,
власишта мокрих од варења и од жеге,
отац би ушао у виноград и ту се
бавио до мрака, окружен чокотима;
редио би лишће, разгледао гроздове,
пуцад крупнију од бибера,
и мислио о новом вину.

Данас претачем вино из његове мисли;
дижем га, жуто, светлуцаво, према окну:
да кроза њ промакне прашњаво сунце. И знам
чим жмирну зимска окца и сукну ластари,
замутиће се оно, живо.
Као да се није ни прекидала веза
међу петељком и коленцем,
биће опет у дослуху овога лета
вино у подруму, у плеснивим боцама,
и Сунчев корак глухотом небеских кућа.

Вино, слично звезди, описује путању
којом би се можда и отац отиснуо,
стојећи без даха од кашља, празна ока
и танак, као у туђој кошуљи;
задубљен, далек и сопственој мисли.