понедељак, 20. децембар 2021.

Владислав Петковић Дис – ОНА, И ЊОЈ

Vladislav Petković Dis – ONA, I NjOJ
Тамо где зима и лето, пролеће и јесен влада,
Где човек живи у борби са људима и самим собом,
Где безазлена невиност вечито пати и страда,
Ветар потреса оголеле гране над твојим гробом.

Тамо где ти је колевку мати дала на свом недру,
Где се осмех и суза укрстили над твојом главом,
Где ти је лепота смело красила девичност ведру,
Лежиш у даскама, покривена бусењем и травом.

Тамо где те младост уви тканином љубавних боја,
Где си увек корачала поносна, горда и лака,
Где си веровала и где се подигла пропаст твоја,
Оставила је траг на гробљу хумка и твоја рака.

Тамо где ти је с илузија будућност, срећа сјала,
Где си заносно гледала снове што их нада плела,
Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала,
Тамо си понова дошла, јер си ту и мрети хтела.

Знам да тада ни небо ни човек заплакао није,
Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице,
Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије,
Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна блуднице.

Једног дана, када се узбурка моје мртво море,
Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом,
Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе,
Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле... збогом!

недеља, 12. децембар 2021.

Александар Ристовић – ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

aleksandar ristovic
Сандук је довршен,
мајстори одоше по новине и пиво,
док се огледам
на његовом тамном глатком дрвету,
ја сам у исто време и напољу и унутра,
не поседујем ништа,
ни крпицу од оног што је био предмет
песничке расправе.
Мајстори одоше по новине и пиво.

петак, 3. децембар 2021.

Владимир Назор – МАЈКА ПРАВОСЛАВНА

vladimir nazor majka pravoslavna
Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
ох, та кућа б’једна! –
тражећ оком и руком кол’јевчицу малог Јове,
иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чађа тавна –
ти, сломљена крепка грана, најбједнија међ женама,
мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе
ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л’ је вуци растргоше ил’ је сакри шума тавна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и мл’јеко,
мајко православна?

Је си ли се наплакала над судбином друга свога,
о друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса га измлатише,
мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
као хром се богаљ врати да ти умре на рукама,
жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
о јамо проклета!
Гдје са гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна?
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
мајко православна.

Бл’једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље
и нек траје вјековима. Нека чују у што сада
прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
– Шутиш. Бл’једиш. И ореол мучеништва већ те круни,
мајко православна.

У попаљеном српском селу код Вргинмоста
Јануара 1943.



Можда вас ово занима