Просто – болестан сам. А мишљах

Да нема шта да се лечи,

Да могу да подносим умор 

Остарелих речи.

Отпузаћу у свој брлог.

Ујутру,

Постојаћу још мало 

На ветру.

Удахнућу пуним плућима, слободно,

На ветрометини,

Просто, тамо и – умрећу,

На тој самотињи.

Ти цвијете мој тајанствени, ти ружо чудесна,

тражио сам те ја

и кад сам прошао крај тебе и погледао на те,

душа ми задрхта сва.

Срце је моје наслутило

тајанствености моћ,

срце је моје оћутило

како се ведри ноћ.

У мојој је души сијевнуло

свјетло голема блага.

Све моје биће је чезнуло

за тобом, за тобом, драга,

ти цвијете мој тајанствени, ти ружо чудесна.

О, богат сам –

помози ми да подигнем,

понесем благо своје,

све благо душе моје!

као лудак, у тами, у сну, у смрти.

Моје срце изгара као осамљена птица.

Твоја ме одсутност руши, живот се затворио.

Каква самоћа и мрак, какав сув месец на небу,

какви далеки путници по непознатим телесима

питају за твоју крв, за пољупце, за куцање твог срца,

за твоју неочекивану одсутност у ноћи која расте.

Моје руке те не стежу и моје очи те не познају.

Моје су речи усправне тразећи те утаман.

Спокојна ноћ у мени, хоризонтална и дуга,

пружена као река са самосталним обалама.

Али идем да те тражим, отимам те и чупам

из таме, из сна, прикривам те за своје сећање.

Тишина гради твоју необјашњиву истину.

Свет се затворио. Са мном остајеш.

Ни на какве хероје немислим, већ пре на

Оне јаче и боље од мене,

Који не чекају ни зрака ни трена

Дуж путева у дане маглене.

Који су навикли, као ја, на прасак,

Сваким нервом и мишићем својим,

Који нису фитиљ за динамит,

Но ватра што уз фитиљ пузи, дим.

Сред дрвећа, звери и људи.

На земљи, на путу према небу

Не треба нико да ме води,

Све што знам, знам по себи.

С младалачким жаром, као ножем,

Почех да мерим живот и људе:

Претеже онај са тврдим челиком – 

Потегни нож! Докажи! Па шта буде!

Никакве пороке, вође који суде,

Ни следбенике бога ватре, не,

Ја тражим оне праве људе

Који су јачи и бољи од мене.

Ни ноћу не налазе сна.
Не сећа се човек
Онога што би хтео,
Него кроз језу ћелија
И ноћ,
Тамне маказе шкрипе
И сабласна одела кроје.
Од мог живота ништа није моје.
Немир у коме дрхтим
Једино је што оста – неки сати туку! –
А све остало поста
Тек мала, стара прича
О јагњету и вуку.
Само кад зора свиће – ко зна процесе тела! –
Ко неко врело пиће
Што заноси и крепи,
Кратак сан потече, и занос неразумљив:
Да су сва чуда и тајне без имена и знака,
Истине без сведока,
У мени сачуване.
И још, покаткад, док спавам.
Дође дах далеких мора,
Топла чилима, воћа,
И раскоши непознате.

(1916)