четвртак, 22. октобар 2020.

Отон Жупанчић – ТИ ЦВИЈЕТЕ МОЈ ТАЈАНСТВЕНИ

Ти цвијете мој тајанствени, ти ружо чудесна,
тражио сам те ја
и кад сам прошао крај тебе и погледао на те,
душа ми задрхта сва.

Срце је моје наслутило
тајанствености моћ,
срце је моје оћутило
како се ведри ноћ.

У мојој је души сијевнуло
свјетло голема блага.
Све моје биће је чезнуло
за тобом, за тобом, драга,
ти цвијете мој тајанствени, ти ружо чудесна.

О, богат сам –
помози ми да подигнем,
понесем благо своје,
све благо душе моје!

среда, 21. октобар 2020.

Хосе Луис Идалго – НЕ

Ноћ те уништава да бих те тражио
као лудак, у тами, у сну, у смрти.
Моје срце изгара као осамљена птица.
Твоја ме одсутност руши, живот се затворио.

Каква самоћа и мрак, какав сув месец на небу,
какви далеки путници по непознатим телесима
питају за твоју крв, за пољупце, за куцање твог срца,
за твоју неочекивану одсутност у ноћи која расте.
Моје руке те не стежу и моје очи те не познају.
Моје су речи усправне тразећи те утаман.

Спокојна ноћ у мени, хоризонтална и дуга,
пружена као река са самосталним обалама.
Али идем да те тражим, отимам те и чупам
из таме, из сна, прикривам те за своје сећање.
Тишина гради твоју необјашњиву истину.
Свет се затворио. Са мном остајеш.

понедељак, 05. октобар 2020.

Алехандра Писарник – НЕВИДЉИВА УМИЈЕЋА

Ти која пјеваш све моје смрти.

Ти која пјеваш оно што не вјерујеш

у сну времена,

опиши ми кућу празнине,

говори ми о оним ријечима одјевеним лијесовима.

које настањују моју невиност.

Са свим мојим смртима

ја се предајем својој смрти,

с оно мало особа из дјетињства,

с опијеним жељама

које не лутају под сунцем,

и не постоји ријеч раноранилац

која даје разлог смрти,

и нема богова тамо гдје се умире без гримаса.


(Антологија песама полуделих песника, УКС, 2014)


•Превео са шпанског Јусуф Али Хећимовић


четвртак, 01. октобар 2020.

Иво Андрић – УТЕХА СНОВА

Они што робују дању
Ни ноћу не налазе сна.
Не сећа се човек
Онога што би хтео,
Него кроз језу ћелија
И ноћ,
Тамне маказе шкрипе
И сабласна одела кроје.
Од мог живота ништа није моје.
Немир у коме дрхтим
Једино је што оста – неки сати туку! –
А све остало поста
Тек мала, стара прича
О јагњету и вуку.
Само кад зора свиће – ко зна процесе тела! –
Ко неко врело пиће
Што заноси и крепи,
Кратак сан потече, и занос неразумљив:
Да су сва чуда и тајне без имена и знака,
Истине без сведока,
У мени сачуване.
И још, покаткад, док спавам.
Дође дах далеких мора,
Топла чилима, воћа,
И раскоши непознате.

(1916)


Можда вас ово занима