у твоје очи океанске.
Тамо се извија и гори на узвишеном огњишту
моја самоћа што као дављеник маше рукама.
Црвене знаке стављам на твоје очи одсутне,
као море што запљускује стене светионика.
Ти само тмину чуваш, жено далека и моја,
из твог погледа изрони понекад обала страха.
Нагнут, у вечери, бацам своје тужне мреже
у то море твојих очију бескраја.
Ноћне птице кљуцају прве звезде
што светлуцају као моја душа кад те волим.
Галопира ноћ на својој плавој кобили
просипајући пољима плаво класје.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!