среда, 25. октобар 2017.

Милан Кујунџић Абердар | ТЕШКУ НОЋ

Још отворен стоји прозор мали,
Видећу је... чежња ми се пали,
Чисто леће корак неједнак!
Хеј, месече, та ман' се облака,
Или боље, нека мрака, мрака —
На прозору чујеш шапут лак?

Срце стане, куца, куца, стане.
Шта л' то миче, па опет омане?
Глас мој тепа тихо "лаку ноћ!"
Ветар пирне... та беше ли тамо?
Завеса се опет љуљне само.
Шапље л' одзив? Шапље: тешку ноћ!

недеља, 22. октобар 2017.

Милан Ракић | СИЛНО ЗАДОВОЉСТВО

Ја имам часове дугог очајања,
Безнадежне туге, обмана, и јада;
Ја имам часове када се слатко сања
И пожудно жели и блажено страда.

Ја имам часове чедне, кротке, смерне,
Кад чистотом трепте мисли моје младе,
И у мојој души побожне и верне,
Зашуморе химне, похвале и наде.

Јест, душа је моја ко кутије старе,
Што у светом храму на довратку стоје,
Где пролазник сваки спушта скромне даре
За смирене свеце и за ближње своје.

Поколење свако, велику ил̓ малу,
Спустило је у њу милостињу коју,
Љубав или мржњу, погрду ил̓ хвалу,
Осмех или отров и жаоку своју.

Сад кроз жиле моје струје крви разне,
Ја ропћем и певам, ја кунем и славим,
И корачам смело, без страха од казне,
Кривудавом стазом и путима правим!

Очајање, туга, беда? Празне речи!
Кад на земљи више нема моћи те
Да у мојој души помути ил̓ спречи
Силно задовољство, осећати све!

уторак, 10. октобар 2017.

Душан Ковачевић | ЗЛО

Већ пола века
Испред Дома револуције
Долази народ
Доведен Аутобусима
Тракторима
Табанима и трамвајима без шина
Да слуша говор
Истог Говорника
Који виче исту причу
Већ пола века
„Наши проблеми су велики
Озбиљни и светски!
То нису проблеми за свакога!
То су проблеми
Достојни само нас!
И тако даље!
Нисмо ваљда очекивали
Да се боримо за велике ствари
И да имамо мале проблеме!
Ко није способан да умре
Није способан ни да живи!
И тако даље!
Борићемо се
До последњег човека
За будућност наше деце!
Доказаћемо свима једног дана
Да смо оно што данас нисмо!
И тако даље!
Један пријатељ ме је неки дан
У пролазу упитао
Шта ће бити ако не победимо
Ако заувек нестанемо?
Ништа, рекао сам ја,
Ако не победимо
То значи да се цео свет
Определио за Зло!
И тако даље!
А ако се деси да на планети победи Зло
Онда и не треба да нас има!
Нека нас нема!
Нека живи Зло!“
Један од агитатора повика
„Нека живи Зло!“
А народ прихвати
„Нека живи Зло!“
И разиђе се аутобусима
Тракторима
Табанима и трамвајима без шина

уторак, 03. октобар 2017.

Едгар Алан По | JULALUMA

Као пеп'о сив је сав небески свод,
Склупчало лишће свенуле тајне –
Увело лишће у сне очајне;
Самотни Октобар успорио ход –
Године моје те пренесећајне;
Тмине и тмуше затамњују род –
Згран – језеро стрепи од зебње бескрајне
Сред утварне Горе, зване Недоход,
Где су гуле гробне – мрачно завичајне.
Једном, кроз алеју кипариса згрански'
Са својом ту душом ја језиво блудих –
Са душом, са Психом, кад срцем, вулкански,
Рекама од згуре бујицом полудих –
Кад лава узрујних богазе прегудих
Сумпорним вртлогом низ слом великански –
Ка поларном кругу сусрете кад будих;
О како урличе призор северјански:
Цик промуклих зора борелано лудих.
Разговор нам био озбиљан и крут,
Ал' мисли, те мисли од грца, од плаха –
И памћење наде издајничког маха –
Окробар је смркли пресаздао кут
(Које ли нас ноћи обавио скут?) –
Не знадасмо ноћи кретање, ни пут,
(Мада смо већ једном сишли у тај слут):
Све нам ван сећања, узаврела даха –
Та гора утварна и тог Зграма ћут.
Па докле се Ноћи нагињала раван,
Јутру усмераво звезданик је сат –
Јутро ускораво звезданик је сат –
Одједном, гле, звежђа мутни грумен таван
Изрони на небу дворог чудно страван,
Бледи срп Астарте, маглен небоклат –
Драгуљ дијамантски смамљен и призват:
Тако разговетан и дворого страван.
Рекох: "Од Дијане топлији је Он;
Кроз етар уздаха доплови безмеран –
Кроз етар уздаха доплови безмеран;
Виде да се суза не осуши звон
Са образа људских, где суза згон,
Па је дошо зрачан, и љубаван, Он,
Из сазвежђа Лава, да нам каже, веран,
Где је заборава умир неизмеран –
Да покаже неба затон тихобон –
Он да нам осветли и зрачан и смеран:
Где је вечног мира пренебесни трон;
Са лежаја Лава дојездио Он."
Ал' Психа подиже прст у вис, па тмурно:
"Овој звезди, авај, не поклањам вере –
Бледилу том њеном не поклањам веру –
Него не оклевај, пренимо се журно:
Бежимо што даље изван смисла, мере;
То једино оста – само бекство бурно!"
У страху грцаше, ко гоњено звере
Клонуше јој крила – безумно их стере –
Падоше на земљу да их блато ждере –
На земљу јој паде окриље биљурно.
А ја одговорих: "То су снова сање;
О, дај у биљурни да грезнемо зрак!
О, дај да препурни пречезнемо зрак!
Сибилски тај блесак блешти нам: Уздање,
Нада и Лепота његово су ткање –
Гле: проломи небо и опак му мрак!
О, верујмо мирно у то надблискање:
Водиће нас право, то је уздан знак –
Та видиш да ноћу проломи се мрак,
Гракну из ноћи промукао грак:
Проломи се мрака тешко очајање."
Смирио сам Психу, пољуб' дадох њој
С много болне страсти с много жалног шума
И убедих Психу, сред печалних глума;
Тад пођосмо даље; кад, језиво: Стој!
Пред нама Гробнице извио се крој
Са натписом неким врх свода, врх хума!
"Шта пише, о Сестро, ком за упокој?
Коме, изгубљеном, слова жалинх рој?"
Одговори она: "Пише: Јулалума;
Почива у њему твоја Јулалума."
Тад, ко пеп'о сив ми дође срца свод,
Ко лишће склупчано у сне очајне –
Ко лишће клонуло у свенуле тајне;
Завиках: "Октобар успорио ход,
Пре годину дана ту добродих брод –
О, ту је донесох, стрепње ми бескрајне,
Ту сам је донео мртвим у поход:
О сад препознајем и тај Недоход,
И све што је у њему најприснији род:
Згран, језеро магле, и те мисли вајне –
Кроз утварне горе гулом завичајне."


Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта