Ми се никада ни видјели нисмо,
Спајала су нас само црна слова
И црни дани у дугоме низу;
Незнан и далек на уклетом броду
Што оштрим кљуном не сијече воду,
Ти си ми ипак био тако близу.

И моја младост, заробљена птица,
Радовала се ко сунчаном зраку
Теби незнаном, испод црног крова;
Био си радост једне душе младе,
Плашљива радост што још нема наде,
И златна прича измеђ црних слова. 

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала —
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

Увући ћу се у твоју сенку
Скривен у ноћи.
Пратити твој ход,
Твоју сен на прозору.
Та сенка у окну си ти, није друга, ти си.
Не отварај прозор иза чијих завеса се крећеш –
Затвори очи.

Хтео бих затворити их уснама својим,
Али се прозор отвара – и ветар,
Ветар чудно њише пламен
И завесу,
Увија своје бекство својим огртачем.
Прозор се отвара то ниси ти –
Знао сам.

     Превод Ђорђе Јовановић