Не убијајте псето ни вука.
Нећете скинути јарам с врата –
нема слободе,
док вам рука
милује децу, и сестру, и брата.
Не тражите по улицама мрачним,
риту и блуд, што црвени.
Ено вам рита на постељама брачним,
а срам у љубљеној жени.
Кад убијете сина свог
прснуће ланци, и пасти Бог.
Јер лаже вас најмилије,
јер срам је, што песме славе.
за чим вам суза лије
и боно клону главе!
У ноћи за чим тугујете,
што кујете у звезде,
што моле цркве свете,
и хоће војске, што језде.
Јер част везива руке,
и понос рађа јауке,
и срце тера преко мора
у шуму, где се глође кора.
Слава ће доћи,
кад вас поведу убице.
Кад реч вам буде крв, и
пламен.
Сунце ће вам обасјати лице,
кад види, да вас се змије не плаше,
но мајке ваше, мајке ваше.
Робови сте док имате сузе,
част ваша беше што слободу узе,
а вратит ће је мржња, грех, и
камен
