По Латићу
мој брак не вриједи ни пребијене паре.
Колико сутра
по Латићу
морао бих да одем у општину и затражим развод.
Неће.
Неће,
Латићу,
од стране Сарајлића бити никаквог развода.
Ни послије четрдесет година
ја се нисам уморио од љубавних пјесама
које пишем
Петровој кћерки, Тамариној мајци, Владимировој баки.
Шта могу,
ми Сарајлићи смо такви!

Поноћ је. Лежим, а све мислим на те. —
У твојој башти ја те видјех јуче,
Гдје береш крупне распукле гранате.

Мила, кô златно небо пошље туче,
У тиху хладу старе крушке оне,
Сједе ти дјеца и задаћу уче.

Над шедрваном лептири се гоне
И сјајне капи, са безброј рубина,
Расипају се, док полако тоне

Јесење сунце...И, кô са висина
Оловни облак по души ми паде,
Најцрњи покров бола и горчина.

И кобна мисô морити ме стаде:
Што моја ниси, и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?

Што моје баште осташе без грана
И слатка плода, што рађа и зрије
На ватри сунца?... Гдје су јоргована

Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?...
Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,
И све те гледам, кроз сузу што лије,
Гдје береш слатке, распукле гранате.

1910.

Још од Алексе Шантића

QueIIe veіne lutter derriѐre leѕ crêteѕ de Serbіe!
G. Apollіnaіre

Шљиваци се сад тамо расцветали,
Изродили се сад тамо нови животи са груда,
И зоре се забеласале свеже, заплужили рали;
Волео бих да те ја проведем свуда,
Тебе по горама: увео бих те редом у манастире,
Ознојени скидали бисмо шешире,
Уморни, па седали на прва пролазећа кола;
Међу кокоши бисмо смештени задремали упола:
Мој Гијоме, гле, сад се тамо све воћке расцветале.
Тебе по горама вукао, уводио у све манастире.

Да даш живот за оне горе! та опија ме лепота твоја,
И шуме горе храстова и гребени ти захваљују.
Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја
И друмови су меки и дуги.
О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја!
Ознојени скидали бисмо укорак шешире:
Никада ниси, Гијоме, видео чврсте наше манастире.
Ни брадате калуђере, никада ниси алкохол пио наших земаља.

Чекамо да остаримо
као обични смртници
гости долазе да нам продуже живот
са много зелене траве
поштар нам доноси позив за срећу
дајемо му бакшиш који припада

ко је бацио међу нас претпоставку
да неко нема наду
само понеки позајме од бога
веома дуге године
и никоме то не кажу

Он улази, а на рубу столице нема
Седи бледог лица незнана дама,
Од давнашње отмености сада само сена.
Човек наслућује по неким назнакама,
Да му долази и без доручка сама.

"Дошла сам, надам се да не грешим,
Већ неко време купца тражим
За известан број изузетних дела
Што ми је отац оставио, премда се цела
Стресем при помисли да их овако нудим."
И насмеши се, као да саму себе
Због ове немаштине куди.
"Али, истина је да сам често, да не претерам,
Желела своје одаје да дотерам."
И даље наставља благо да се смеши,
Као да из хира књига жели да се реши.
А управо хир за њу је живот и био,
Не чемер и јад,
Већ млеко и мед
Док је све време будуће невоље крио.

• Превод Срђан Попов