уторак, 10. новембар 2015.

Славко Вукосављевић: ОДИСЕЈА

И одбегли смо, жељни, али у своју близину,
кô просјакове руке од његових рамена.
Ми смо изгледа они што целе смрти гину
од једног истог живота са стотину имена.

И волели смо, много, али рано и касно,
и никад нисмо знали шта нам то тако треба,
и постали смо оно што је најмање јасно
од сиве прашине земље до златне прашине неба.

И варали смо, сваког, али и себе саме,
између себе и других и оног што се хтело,
а можда само смо цвеће коме је после таме
потребан пољубац сунца на усне или чело.


недеља, 08. новембар 2015.

Милутин Бојић: СОНЕТ XLII (КОМЕДИЈА ЉУБАВИ)

Уморан сам, драга, од љубави наше
И кô тешки терет на очи ми пада
Несвестица пуна и среће и јада,
Кô пијанство после искапљене чаше.

Вај, знај, мене такве нејасности плаше.
Моја јасна душа вечне среће рада
Узбуђена дршће и губи се када
Засити се, кад кô херој сабљу паше

После много борби и пресит победа,
Јер никада краја том нереду реда!
Равнодушно слушам глас ти истоветан,

А до скоро ја сам трептао сав збуњен,
Кад ти такнем усне, свет за мене цветан,
А данас те жалим као цвет окруњен.


Можда вас ово занима

Пратиоци сајта