понедељак, 06. април 2015.

Милутин Бојић: ГРИФОС



Ти, црвена жено, с очима од ватре,
Страсна као море, разблудна кô змија,
Тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре,
И сиктању твоме мој грч бола прија.

Одлази, о страсна царице сатира,
И сажежи косе и разгубај усне,
И разлупај мрамор нимфијских кумира,
И рашчупај недра крв на њих да пљусне.

Дубоко у мене зарила си нокте.
Ја у дивљем вриску чупам своје прси,
Гризем сама себе и јаучем док те
Осећам где пијеш моје мушке рси.

Измрвљен и крвав, а пијан од злости,
Ја осећам: понор очију ме гута,
А твој луди танац прожима ми кости,
Твој ниобски осмех мозак ми полута.

Целовом би једним спржила ме цела, 
Испила сву младост и дрхтање сока,
Док би твоја дојка ледена и бела
Голицала гробље мог спрженог ока.

Ај, чупао бих ти усне, врат и очи,
Смрвљену до смрти засуо те блатом,
На надгробној твојој урезао плочи
Грифоса праћена керувимским јатом;

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта