Нетко са својим болом идеКо са откритом раном: сви нека виде.
Други га чврсто у себи згњечи
И неда му пријећи у сузе и ријечи.
Рађе га скрива и тврдо згусне
У једну црту на крају усне.
Задршће, задршће у њој кадикад,
Али у ријечи се не јави никад.
Душа га усе повуче и смјести
На своје дно: ко море камен
У њега бачен. Море га прима
Дном, да га никад не избаци плима.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!