Где бурјан расте; и предео пуст
Пред мутним оком губи се из вида,
Сањиви бршљан никао је густ.

Било је вече. По небеском вису
Кандила бледа сипала су зрак,
И будни попац певао је близу,
Кроз тихо вече и дубоки мрак.

О, бајне ноћи! мислио сам тада,
И опет мени беше пусто све
Кô младом орлу, кад га жеља свлада,
Што напред хоће - али не зна где?

И лаки шушањ из мисли ме трже;
То беше анђô неспокојства мог,
И ноћ се узви, и копрену врже,
На бледо чело пратиоца свог...

А сањив бршљан из траве се диже
Ја страсно грлих њезин мили стас,
А он јој благо до косице стиже,
И венцем уви расплетену влас.

1883.