Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,
У две ноћи био заљубљен ноћу,
Док југ и север у истоме плоду
Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспаво!
И гром је припитомљен певао у стаклу.
Не рекох ли: ватру врати на место право,
А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,
Заљубљен у све што пева и шкоди.
Док ми звезде колена не нажуље.
Молићу се побожној води.

Нека ме недостојног ветар обавије
Куло с врхом ван времена на коју дишем
Тесно је небу у птици птици још више
Моје издвојено око ван главе бдије.

Одузимам свету име да га у предстварност скријем
Кад ништа не почиње јер нема места више
Кад ноћ од успаваних сила и смртоносне кише
Звери шумом уклете и мене сном убије.

Чистом ватром гоњен о шта ћу са оним
Што сам видео и чуо када ненађен роним
У простор пре речи где труне моја глава

Када летим и не мичем се ко човек који спава
Ружо без страха, сузо, одбегли ждрале,
Жалбо црних птица и тужне похвале?

Снежна земља ко да дишу у сну,

Ко да зраци пуни медне росе
Продиру кроз ћилим лак и звездан,
Продиру кроз хладну површину
У дубине топле њене груди.
Тамо дрхте сад већ пола будне
Жиле танке, и сокови струје;
Кроз ваздуха тишину кристалну
Чујем где се вечито клијање
И семење небројене креће:
Земљина се вечна плодност диже
Сва на моћну заповест месеца
Као слана пена морских плима;
А кроз оштри мирис снега струји
Први дах нерсцветана цвећа:
То га, у колу Сестара Росних,
Храни росом Цинтија мађиском
Башта својих небеских, где цвета
По путањама сафирне таме
Као симбол даљња бујна жића,
Хианцинт и нарцис, цвеће кише.

 

Никад не откриј љубав своју,
За њу знати нико не би смео;
Јер и благ ветар дира хвоју
Тих и невидљив цео.

Ја открих, открих своју љубав,
Открих јој срце, све;
Дрхтећи, хладна, у страху она,
Ах, оде, неста ње!
 
Чим с љубави скинух тајни вео
Путник се појави ту,
Тих и невидљив цео:
С уздахом узе њу.

Из корова главу помаљам: о траве
Хвала вам на ведром леку и склоништу.
Ја се опет враћам у свет где ме ишту:
Бледа замка наде, љубав, сламка славе.

Штрчи ми из лога гле читав стуб тела:
Већ сам сав откривен и повратка нема.
Кришом око бацам у даљ где се спрема
Неми дочек гвожђа, зида, стакла бела.

На растанку: мирис жила ме облачи
И зелена рука тетоши и драга.
Ја силазим, биљни свете, са твог прага.

Али: кад се опет трујно око смрачи
На поругу свету у траве ћу лећи
Па било то живински, кукавички, псећи.

*
Без мене не постоје твоји облици.
Твоје грло има два писка,
твоје чело четири боре од моје љубоморе.
И кад си без мене, тело више није твоје тело.
Са истим прегибима и молбама за шаке.
Мој длан изгубљен на твом затиљку
потврђује све промене.

*
Крвоток је од месечине.
Па су вене до јутра празне,
а по дану се пуне.
Две руке без рамена, без кукова две ноге.

*
Два белутка што леже, два бела песка.
То је једно велико растајање
са успоменама на бол.
Две руке без рамена, без кукова две ноге.

*
Свеједно што је над тобом небо.
Оно те не потврђује.
Под прстима се мојим извија твоје име.
Твоја су рађања као и прво, гола.
Неповијена растеш до бестида.
Па молиш брзе чланке да те претрче једном,
да те претрче двапут,
милион пута, док не остану без вида.

*
Без мене ти си камен, тебе нема.
Одлазиш, а мислиш: носиш своје тело.
Твоја заблуда је ово корачање без ногу,
без руку ово махање по ваздуху.
И када обмана постане сасвим бледа,
ти се враћаш мени —
своме Богу.

Жудим ноћ лепу кад се сања
и речи тихе ко без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.

И докле месец ко златно гнездо
у цветном грању блиста
а часи слатко неповратно
клизе ко капље росе с листа.

Изнео бих јој своје срце
и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
ко топло срце нежну другу.

И срце бих јој отворио
да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био
у мраку водоског звездани.