05 април 2013

Новица Тадић | НА СТАНИЦИ, САН



Седим, руку скрштених,
на свом пртљагу,
мален, згурен, сив.

Никога ништа не питам.
Никога не чекам.

Не знам одакле сам дошао
ни куда сам то кренуо.

У сандуку су моје књиге.
У коферу су моје кошуље.

Све сам спаковао што сам имао.

На глави ми
шарена капа,
мој понос и радост велика.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!