Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.

То се моја стара и вечно жива жеља
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна даха.

Петоро седимо на крову од брода,
Згурени, суморни, зловољни и мрачни.
Запљускује, шуми, пенуша се вода;
Кикоћу облаци, пролећни, прозрачни.

Петоро седимо: једна седа дама,
Са слеђеним болом к’о древна Медуза,
И једна девојка, с тананим уснама,
Упалих прсију и усахлих суза.

А крај њих, ћутећи, бленусмо у ништа
Нас три млада старца увелих образа,
Као откинути цветови с гробишта,
Уморних погледа, тупих, без израза.

…Кад укрочи она, гиздава и горда!
У црвеном руху и с црвеним штитом,
Титрао се ветрић по телу јој, витом
Што се лелујаше к’о игра акорда.

У ружичном сену, купала је лице
И пустила да је жудно сунце љуби;
А кроз жедне, сочне и дрске уснице
Упорни и бели блистали су зуби.

У свој својој помпи к’o царица, нека,
Свесна своје моћи, поносна и хола,
К’о дочаран санак времена, далека,
Стала је по среди нашег тмурног кола.

И к’о да нам жића сва горчина неста,
Утрнуше старе и горуће злости,
И ми, узбуђено, пригнусмо се с места
Благујућ’ у њеној раскошној младости…

А кад она оде, ми, још дуго, потом,
Гледасмо за њоме са крова од брода,
Заслепљени њеном заносном лепотом
И музиком, страсном, њеног гипког хода.

…Али пљуска даље, пенуша се вода,
Кикоћу облаци, пролећни, прозрачни,
А ми остадосмо на крову од брода
И опет згурени, зловољни и мрачни.

La douceur de l’haleine de cette deesse

surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse

Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа развијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде;
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели,
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди...
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

• Песма је написана 1845. Први пут је објављена у "Босанској вили" 1913.

Кад сам те вид̓о крај мирисних леја,
У парку, уз песму сакривених гнезда,
С витицама густим, с велом, и, ко звезда,
На белом шеширу црна орхидеја,

Тајанствени сутон, пун љубави страсне,
Шаптао је чежњу кроз мирисне гране,
Док последња румен на западу гасне,
И мир, мир свечани пада на све стране.

Ја за тобом иђах, и у једном маху,
Слушајући тице и таласе речне,
Ја осетих силно, у побожну страху,
Да је најзад дош̓о час љубави вечне,

Час љубави праве, жељене и чедне,
И све што у души мојој беше часно,
И добро, и нежно, испод коре ледне
Прену се и живну и закликта гласно.

Али ти не рекох ни ''силно те љубим'',
Нити ''душо'', нити ''очи моје сјајне'',
Нити празном речју и покретом грубим
Збрисах дражи неказане тајне.

Јер, ко снежна лава, у истоме часу
Сурваше се на ме бол, туга, и страва,
Тајна страва која у тренутку засу
Клице нове наде и живота права.

И у чудном страху ја се питах тада,
Какво судба опрема испаштање веће,
И колико треба невоље и јада
Да окајем овај час ненадне среће!

И не видех ништа. Ни далеке горе
Забрађене танким велом магле плаве,
Ни ритове многе што спокојно горе
Крај обала мирних непомичне Саве.

Ти прође. — Уз песму сакривених гнезда,
И тајанствен шумор жбунова и леја,
Предзнак дуге беде, као кобна звезда
Дизала се злобна, црна орхидеја.

Живот, да живот буде љубав само,
да људи буду здрави као шуме,
као папрат бујна да се раскрупњамо,
да човек љубав као хлеб разуме
и да нас буде у семењу буни,
све више таквих са човечном речи
и срца спремног кап по кап да круни
на рану друга, да рана залечи.

Да кад хлеб кажеш, не видиш очи
исколачене до бесвести,
кад живот кажеш, да видиш жене
све здраве жене, благовести
бремене жене, без бојазни
да у утроби носе гују,
да ће им остати дланови празни
кад неко опет стресе олују,
кад кажеш мајке, мараме вране
да не лепршају пред твојим видом,
кад кажеш човек, да те не гане
крив без кривице за тврдим зидом
кад човек кажеш, о кад кажеш,
да тече једна широка река,
љубави топле, најбоље стразе
и најљудскије за човека.

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/mira-aleckovic.html

Волим твоје руке за играчке
то тело кога скоро нема.
Жена је само у мекоти мачке
што у твом струку преде и дрема.

Како да нађем руке детиње
да ти објасним шта љубав значи,
а да не раним то мало звериње;
усну на којој се мрве колачи.

Душо, да не стремим Вечности не бих чуо
мелодију коју само Време пева
већ бих живот прекратио и од тела направио
тајну коју гробље скрива

Кад се не бих, душо, купао сузама
и болом украшавао очи
живео бих слеп, са ноктима у очима
и гледао само лик у тами

Што је живот, душо, него ноћ у походу
а ипак је смењује зора која траје
тако ме и жеђ у срцу упућује рајском извору
и гутљају смрти милосрдне

Ако, душо, незналица каже да и душа и тело нестају
да се не враћа оно што нестане
реци му да цвет нестаје али има семенку
која остаје и тајну вечности крије

Како су лијепи облаци, те румене
Играчке вјетра, што нам драга лица;
Пренеражено њиним чудним жаром,
Одлијеће к њима једно јато птица.

Ненаслућене открива ми тајне
Тај предвечерњи тренут, који згрну
Све благо чежња у очи ти сјајне,
Сав мирис женства у косу ти црну.

О, сада схваћам свијетли осмијех неба!
Тајанствени говор дрвећа и трава
У складу је са куцајима срца -
И понад свију снова та је јава.

Само нам срце, само топло срце,
И све је срећа што ми очи виде,
Ати тренуци - то су славолуци
Кроз које љубав у тријумфу иде!

У зенице мене непрестано гледа:
Шта тражи у мојим очима та жена?
Сјај магијски неког сунца које седа —
Једну другу жену и друга времена?

Јер заљубљен поглед жене добро види
У очима нашим, кроз сиву дубину,
Све трагове којим непријатељ мину,
И његов сен као тамни сен на хриди.

Дуго сја на оку тугом вечно младом
Лик жене што га је очарала једном;
Зато једна жена зна кад пође крадом
Поглед за одбеглом и за недогледном.

Од прошлости сва је душа направљена;
Слике су по цвећу зрак сунца од јуче;
Од свачега већ је пала нека сена;
И усахле реке и сад негде хуче.

А наше љубави што су давно пале,
Као побијена јата на пô пута,
Још живе животом свог првог минута
У очима што су некад расплакале.

Чекам у сенци једног старог дуда
Да месец зађе и, скривена тамом,
По уској стази што кроз ноћ кривуда,
Да сиђеш к мени чежњивом и самом.

Чекам, а лењо пролазе минути,
И сати бију на торњу далеко.
Већ зора свиће, бледе млечни пути,
А ја још чекам — и вечно бих чек̓о!

О, штa је то што мене веже сада
За једну пут, за један облик тела,
И што ми душа затрепери цела,
И сва немоћна издише и пада,
Кад ме се такне једна рука бела!

И сав засењен пред чудесним сјајем
Лепоте твоје, слаб, без једног даха,
Као да сваког часа живот дајем,
Прилазим теби пун побожног страха,

Посрћем, клецам, докле ме привлаче,
Ко провалија тамна и дубока,
И док страсним преливима мраче,
Твоја два црна неумитна ока...

Живу звезду у утроби имаш пријатељице моја
цркву давно порушену нову школу
кротитеља лавова са лицем невине девојчице
испод самог срца носиш пријатељице моја

Ослухни његово испод свога била
у дубинама праискона пријатељице моја
у дубинама неба у понорима света у малој
пољској кућици на јапанском острву у доба трешања
љубави моја

Живо чудо испуњава те творитељко моја
нека је благословена правлага животодајна
ја благосиљам спој Женства са Странцима
који нове Странце из прамрака изводи
у опасну светлост света
жено

Како се стиже до твога царства до прасвета у теби
пријатељице моја
може ли се смрћу до влажног сна у теби до спокоја
може ли падом кроз чељусти звери кроз цвеће
може ли се
поново у твоју утробу може ли заувек у час зачећа

Како избећи прогон из твог топлог тела
како остати вечно испод твоје сисе јао како
спаситељице моја
могу ли се нагодити са Убицом у теби са звездом
зраколомном
могу ли дај да уђем и вечно да останем

Могу ли са чајем са воћем које ти приносе мужеви
могу ли ми ту пчеле помоћи брзи коњи
могу ли патњом понижењем тешким робијашким радом
као Тантал и Сизиф истовремено
могу ли икако у стару постојбину
могу ли
творитељко моја?