Данас ћу Ти дати, када вече падне,
У светлости скромној кандила и свећа,
У чистоти душе моје, некад јадне,
Читаву бујицу пролетњега цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко Твоје
Срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
У тај свежи тренут првога сазнања...

Све ће бити лепше, све драже и више,
Ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
Дуго мртво поље на коме мирише
Кржљава и ретка у бусењу трава.

И тако крај цвећа остаћемо сами...
— Пролиће се тада, као бујне кише,
Стидљиви шапати у блаженој тами,
И речи из којих пролеће мирише...