Ако помакнеш усне умириће се море.
Расклопиће се шкољке
И заувек певати рибама.
Сиђи у мој сан
С ногама од светлости
И ходом који се претвара у булку,
У воду
И нешто као сећање.
Тражио сам у српском говору реч која личи на твоје око.
Понављао сам је тихо у сутону
У трави
Малим мравима.
Опрости, био сам смешан као пре сто година.
Реч је у почетку била налик,
Па је изгубила смисао.
Ако је окренеш:
У једне празне груди уселиће се звоно.
(Да ли си чула брујање у пољу
Које је претворило свет у кишу?)
Мало сам слаб.
Учини ми се: птице су из твог порекла,
А моје су руке тек из рода месечине.
Ако помакнеш усне:
Шкољке ће заувек певати.
Рибе ће тихим клизањем обележити срце
У дубини.
Ако затвориш очи угасиће се светлост.
(Замисли: ветар се скаменио.
Ја сам удахнуо стену.)