Кад ће снег из моје главе да престане:
Већ ми место срца куца комад целца.
Празан сам и бео као дно кречане.
Најзад, црни свете, ево твога белца!
Међ' ребрима смет ми снежно грање зида.
Из мозга низ ждрело усов леда клизи.
Пун снега, нахерен ко торањ у Пизи:
Чкиљим кроз замрзио окно мога вида.
Крвна булко, што си цветала у жили,
Куд то цвет свој расу у љуспице леда?
Нога би да крене – ал' јој санта не да.
У белу ме неку пустињу сакрили.
Покаткад крај мене црна врана сине
И ја зурим у њу прљав од белине.
Већ ми место срца куца комад целца.
![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgLROBV23fOL_rU6zyRPJkbXzrwXl1w2HDP_fVRyNvlC2Q8x-bjBsS_MD-X2JBap4Z3VI_dmPfZHaPSDUumm4U4aZiCzqEKYR5SoNtWGlSxn2Uwbhjti8yN37nSAiXbxebEFNqlbgsVh7w/s200/stevan-raickovic.jpg)
Најзад, црни свете, ево твога белца!
Међ' ребрима смет ми снежно грање зида.
Из мозга низ ждрело усов леда клизи.
Пун снега, нахерен ко торањ у Пизи:
Чкиљим кроз замрзио окно мога вида.
Крвна булко, што си цветала у жили,
Куд то цвет свој расу у љуспице леда?
Нога би да крене – ал' јој санта не да.
У белу ме неку пустињу сакрили.
Покаткад крај мене црна врана сине
И ја зурим у њу прљав од белине.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!