уторак, 11. јануар 2011.

Стеван Раичковић: БЕЗ ЉУБАВИ



Кад ће снег из моје главе да престане:
Већ ми место срца куца комад целца.
Празан сам и бео као дно кречане.
Најзад, црни свете, ево твога белца!

Међ' ребрима смет ми снежно грање зида.
Из мозга низ ждрело усов леда клизи.
Пун снега, нахерен ко торањ у Пизи:
Чкиљим кроз замрзио окно мога вида.

Крвна булко, што си цветала у жили,
Куд то цвет свој расу у љуспице леда?
Нога би да крене – ал' јој санта не да.

У белу ме неку пустињу сакрили.
Покаткад крај мене црна врана сине
И ја зурим у њу прљав од белине.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта