То је љубав.
Покушаћу да се сакријем или побегнем.
Расту зидови њене тамнице,
као у страшном сну.
Лепа маска се променила,
али, као и увек,
јединствена је.
Чему моји талисмани:
бављење књижевношћу,
непоуздана ерудиција,
учење речи које је користио
оштри север да опева своја мора
и своје мачеве, ведрина пријатељства,
галерије Библиотеке,
обичне ствари, навике,
млада љубав моје мајке,
ратничке сени предака,
безвремена ноћ,
укус сна?
Бити са тобом
или не бити са тобом је мера мога времена.
Већ се врч разбија на извору,
већ човек устаје на цвркут птице,
потамнели су они који гледају са прозора,
али тама није донела спокој.
То је, већ знам, љубав:
немир и олакшање кад чујем твој глас,
чекање и сећање,
ужас живљења у будућности.
То је љубав са својим митологијама,
са својим непотребним малим враџбинама.
Има један улични угао
којим се не усуђујем да прођем.
Војске ме већ опкољавају, хорде.
(Ова соба је нестварна; она је није видела.)
Име једне жене ме одаје.
Боли ме једна жена свуда по телу.