Колико је среће у часима овим,
Кад се мјесец рађа на плавој висини,
Када славуј пева негдје у даљини
И разгара срце пламенима новим!
Овдје дрвље старо дуге сјенке баца,
У нашој ријеци брдо се огледа;
Дођи, јер ми срце више мира не да –
Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.
Не моли се тамо, пред иконом старом!
Овдје у слободи, пред небом – олтаром,
Са кога нам Господ о милости збори,
Дођи, да заједно молимо нас двоје:
Ја ћу све да љубим, очи, усне твоје,
А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.
![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgOokiEZwky2mmJAEeBaGq3NFk_fiUymJ2K3AWWmaW8MHu9uL4zy4Bm0qbcsFLZSmuU5JLzcBV9F7fwF-owzi1HPEK2_dAP1-CgkRFR3BU35orQ946c0SRcQuvmlhcjQZ0frrXQfuf4cfI/s200/180px-Aleksa_Santic.jpg)
Када славуј пева негдје у даљини
И разгара срце пламенима новим!
Овдје дрвље старо дуге сјенке баца,
У нашој ријеци брдо се огледа;
Дођи, јер ми срце више мира не да –
Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.
Не моли се тамо, пред иконом старом!
Овдје у слободи, пред небом – олтаром,
Са кога нам Господ о милости збори,
Дођи, да заједно молимо нас двоје:
Ја ћу све да љубим, очи, усне твоје,
А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!