Крај мојег узглавља ко да му видим лице,
шапће: „Јеси ли написао задаћу?“
Ја се испричавам: „Учитељу, сада ћу.“
И хоћу устати, али ме године сјете,
па ти већ дуго, дуго ниси дијете,
на твоје мјесто давно су други дошли.
Дани су прошли.
Као да видим како преда мном хода.
На глави му полуцилиндар црни.
Лијепо је знао причати о срни,
о сигама и тајнама звјезданог свода.
Сложно смо запјевали: „Хитра ласто.“
Његово лице, мало ружичасто,
смијешило се док је диригирао.
Вани је гласно прољетни вјетар свирао.
Крај мојег узглавља ко да му видим лице,
шапће: „Јеси ли написао задаћу?“
Ја се испричавам: „Учитељу, сада ћу.“
И хоћу устати, али ме године сјете,
па ти већ дуго, дуго ниси дијете,
твоја су љета отишла по топлом зраку
као балони… и прсли… у мраку.
