петак, 29. јул 2022.

Филип Ларкин – НОВАЦ

Свакога квартала новац мене мами
„Твој новац не жели да бесциљно чами.
Секс који ниси имао, свака лепа ствар,
може бити твоја, напиши чекова пар.”

Па мотрим шта други раде с парицама,
изгледа, не крију их у сламарицама.
До сад стекоше ауто, жену, куће две;
новац са животом има везе, чини се.

Сви су они слични, можемо се сложити;
не можеш  младост до пензије одложити.
Обрни, окрени, уштеђевина сва
у гробу свима једнако је безвредна.

Ослушнем како новац пева. То је кô кад
са дугачких прозора гледам доле град:
Раскошне цркве, предграђе бедно, ружно 
на сунцу вечерњем . Све је то врло тужно.

•С енглеског превела Маша Антонијевић

уторак, 12. јул 2022.

Васко Попа – МАЛА КУТИЈА

Малој кутији расту први зуби
И расте јој мала дужина
Мала ширина мала празнина
И уопште све што има

Мала кутија расте даље
И сад је у њој орман
У коме је она била

И расте даље и даље и даље
И сад је у њој соба
И кућа и град и земља
И свет у коме је она била

Мала кутија сећа се свог детињства
И од превелике чежње
Постаје опет мала кутија

Сада је у малој кутији
Цео свет мали малецан
Лако га можете у џеп ставити
Лако украсти лако изгубити

Чувајте малу кутију

четвртак, 7. јул 2022.

Иван В. Лалић – ДОКОНО ВЕЧЕ

Ево га, љупко вече изнад града,
Вече са лицем звезданог дечака,
Отвара прстом жуте очи града
На улицама меканим од мрака.
 
А мрак се шири као мрља уља,
Ко напуштену штенад сенке плави.
Доконо вече сијалице љуља
Док људи журе, озбиљно ко мрави.
 
Увече каткад куће су прозирне,
Људи ко рибе за стаклом се мичу;
Пролазник неки застане, па вирне,
И све то личи помало на причу.
 
И небо буде више тамноплаво,
Прозори светле много више жуто.
Све је то цртеж што га чупоглаво
Направи дерле; с љубављу ал круто.
 
Човек се сећа својих играчака,
Водених боја, оловних војника;
Спомен је влажан од плавога мрака
И жив ко прва књига пуна слика.
 
Али, не ваља размишљати тако.
Град као мачка пролазнике њуши,
Не воли много да улицом свако
Листа по својој и његовој души.
 
Цртеж оживи, па га нема више,
Сви пролазници са места се крећу,
Доконо вече сијалице њише
И под њима се познаници срећу.
 
Човек се опет сећа играчака;
Последњу овој вечери је дао.
А улице су мекане од мрака
И човек пипа зид да не би пао.



Можда вас ово занима