Обитавасмо опет покрај затона,
и облаци још плове изнад нас,
и Везув данашњи ко пре клопара,
и слеже се прашина на сокаке,
и слушаш звекет сокачких стакала.
И нас ће једном затрпати пеп'о.
И ето волео бих у тај час
да ти у предграђе трамвајем дођем,
да уђем у твој дом,
и стотине година потом
дође ли одред да откопа град,
тако бих волео да нађе тад
у твоме вечном загрљају мене,
под слојем новог пепела и праха.
