Умрећу од рака на кичми
Једне лепе вечери
Светле, топле, мирисне, чулне
Умрећу од труљења
Неких мало познатих ћелија
Изашав из џиновске рупе
Један џиновски пацов ишчупаће ми ногу
Умрећу од сто посекотина
На мене ће пасти небо
Ломећи се као тешко стакло
Умрећу од праска гласа
Који ће ми пробити уши
Умрећу од подмуклих рана
Задобијених у два ујутро
Од неодлучних и ћелавих убојица
Умрећу не примећујући
Да умирем умрећу
Засут сувим рушевинама
Хиљаде метара срушеног памука
Умрећу удављен у истрошеном уљу
Згажен ногама равнодушних животиња
И, одмах затим, других животиња
Умрећу го или обучен у црвено платно
Или зашивен у врећи са жилетима
Умрећу можда без брига
С лаком за нокте на ножним прстима
И с пуним шакама суза
И с пуним шакама суза
Умрећу у трену док ће ми неко отварати
Капке под побеснелим сунцем
Док ће ми неко тихо шапутати
Пакости на ухо
Умрећу гледајући како муче децу
И зачуђене бледе људе
Умрећу изједен, жив,
Црвима умрећу
Свезаних руку под водопадом
Умрећу сагорео у суморном пожару
Умрећу мало, умрећу много,
Без страсти али са пажњом
И потом, кад све буде свршено
Умрећу

•Превела с француског Миреј Робен-Томић

Жену дирљиво обигравам,
невино пролазнике оком китим –
а свака џеп свој придржава.
Смијеш но!
Шта ћеш
просјаку здипите?
Пролазе године низом сивим –
најзад стигнеш до свог гроба –
а ја далеко боље живим
него икакав Пјерпонт Морган¹
Кроз толико и толико
морам да сиђем:
Или ће глад,
или пиштољ.
Мене ће риђег
изучити профе до задњег јот,
зашто
и када
добих снагу
с катедре ће
главати идиот
млатити нешто о боговрагу.
Улагивачка
немирна гомила
све ће сазнати.
Зар нисте чули:
ја нисам ја:
ћелаву ће главу нацртати
с роговима или да сија.
Свака ученица
прије него пада
мој
стих ће читати из заноса.
Ја сам – песимист,
знам,
а свакад
ученица ће бити доста.
Послушајте:
све што ми душа има и нема –
треба само измјерити је –
све оно дивно
што ме у вјечност спрема
и чак моје бесрмртије,
што ће сигурно вјекове знати
и окупити на кољенима снагу мушку –
све што хоћете
ја ћу дати
за једну ријеч
топлу,
људску.
Људи!
Пилећ проспекте, млатећ раж још
одласте са Земљиних груди-струна.
Данас,
у Петрограду.
на Надјежинској,
ни за грош
продаје се најскупља круна.
За људску ријеч –
даћу је спремам!
Пођи,
потражи,
али ње
нема!

Лежим на одру, тих, упрошћен
до баналности, до горког стида.
Улазе некакве црне гошће,
понека приђе и зарида.

Около сједе. Тихо и тужно.
Старци пуше, причају, кашљу
и опраштају ми великодушно
све што се збило уз веселу чашу.

Врлине везу уз израз озбиљан
причају шале са смијешком.
(Испада, ето, да сам био диван,
смрти, моја једина грешко!)

------------------------------

Лежим на одру, тих, упрошћен.
Напољу сунце свакодневно сја.
Не знам да ли је ко ожалошћен
али, заиста, јесам ја