Бићу ја тада по повратку
од свега што иначе јесам
оној себи на коју сам успут
можда или свакако заборавила
а вера, тек тако, ипак не постоји.
Ниједна пустиња није занавек
ниједна самоћа без разлога
ниједно место погодан заклон није.
Само цветнице су слободне јер знају
да ће ионако кад-тад бити посечене.
Али ја не познајем
нити ово небо, нити овај песак,
већ само влажне трагове
вруће мокраће своје
баш као камен прокажен:
збогом, мили мој,
иди с богом иако те и даље волим,
само да те некако замолим не заборави ме
никако, од моје крви речи моје крви.
Кад оно беда, новац, леба.
Још једном кад се све стврдне, па и у летњој ноћи
попут ветра, кучкиног сина
који ме неће
неће да ме одуне
ништа нећу да будем
ништа.
Да останем ништа тек тако да спознам
него ово споро лебдење, ово бивање на одлагање,
ово на миру остављање
да ми пси мозак дозову
а ја сам ја у теби.
Размисли о сећању на завршни ударац
на своју меру која као матрица служи рани
од ваздуха на срцу мом.
Имај и ти за мене милости.
Ти, омражена љубави моја.
• Превод са шпанског Силвија Монрос Стојаковић
